Да ли бисмо од ванземаљског живота могли да се разболимо

Насин ровер Истрајност сакупља и анализира узорке стена са Марса.

Астрономи проучавају космос у потрази за планетама које могу имати атмосферу попут наше.

И слушамо радио сигнале који би могли потицати са далеких планета у нашој галаксији.

Све ове сложене мисије деле један заједнички циљ: открити да ли живот може да постоји, или је икад постојао, ван Земље.

Људи деценијама траже знаке живота изван наше планете, али ванземаљци можда не изгледају као зелени човечуљци које виђамо на филму.

Штавише, врло је вероватно да су они микроби, према астробиолошкињи и ауторки докторки Микаели Мусиловој, која је вршила истраживања са институцијама као што су НАСА и Европска свемирска агенција (Еса).

Али ако бисмо пронашли микропски живот у свемиру, да ли бисмо од њега могли да се разболимо?

И ако будемо путовали даље од наше планете, да ли бисмо ми могли бити ти који ће пренети те микроорганизме даље?

Непријатељски услови

Мусилова каже за ББЦ-јев подкаст Цроwдсциенце да су прости организми као што су бактерије ти који ће највероватније преживети непријатељске услове у свемиру.

Неке бактерије које могу да се нађу на Земљи, каже она, могле би да преживе у свемиру дуго због њихове способности да се пребаце у облик спора – тип успаваности у којем могу да истрпе радијацију.

„Оне створе дебели заштитни слој у ћелији – ДНК се спакује врло тесно и буде заштићена уз помоћ специјалних протеина који на неки начин функционишу као сигурносни појасеви“, објашњава она.

„Они одржавају ДНК на једном месту, зато што радијација има обичај да разбије ДНК у ситне честице.“

Неке теорије сугеришу да бактеријски споре могу потенцијално да преживе хиљадама година у свемиру, каже Мусилова.

Али такве теорије су хипотетичке, јер их научници на Међународној свемирској станици не тестирају сувише дуго, истиче она.

Из свемира на Земљу

Кључно питање на које научници морају да дају одговор је да ли потенцијални микропски живот тамо напољу може да се донесе назад на Земљу – што је познато као повратна контаминација – и да се од тога ми разболимо или да на неки начин буде опасан по нас.

Панели експерата претходно су рекли да је ризик од површинских узорака са Марса који изазивају штету на Земљи „изузетно мали“.

Ипак, то је претња коју свемирске агенције као што је НАСА схватају „прилично озбиљно“ каже Мусилова.

На пример, сада паузирани програм Повратка узорака са Марса – заједнички подухват Насе и Есе да се први пут марсовски узорци врате на Земљу – садржао је неке резервне планове.

„Дефинитивно су планирали да на Земљи имају специјалне типове лабораторија за задржавање, где би се ови узорци прво похрањивали и тестирали“, истиче она.

Један од научника који је радио на овом програму био је Силвио Синибалди, службеник за заштиту планете при Еси.

А узорци нису били једина претња која је узимана у разматрање, истиче он.

„Такође смо проучавали честице које би могле потенцијално да унакрсно контаминирају спољашњост свемирске летелице“, објашњава Синибалди, а нису желели „да таква приђе чак ни близу атмосфери на Земљи“.

Да ли ми можемо да контаминирано свемир?

Али ако микроби могу да преживе у свемиру, морамо да размишљамо и о томе шта носимо са собом тамо напоље, према речима докторке Кејт Рубинс, бивше Насине астронауткиње и микробиолошкиње са Универзитета у Питсбургу, у САД.

Људи неизбежно носе микробе са собом кад путују у свемир.

А микроби су јединствени у способности да осете своје окружење, истиче Рубинс.

„Веома су осетљиви на ствари као што су стрес, а окружење свемирског путовања, окружење микрогравитације, препуно је стреса“, каже она.

Студије су показале да одређене бактерије изложене микрогравитацији активирају гене повезане са вирулентношћу – практично њихову способност да изазову болест.

„Мало је забрињавајуће… оне тада постају мало више патогене“, истиче Рубинс.

Нека истраживања су такође показала да свемирско путовање може негативно да утиче на људски имуни систем.

Наса је приметила како се успавани вируси, међу њима и они повезани са херпес зостером, у неким случајевима реактивирају у свемиру.

„То би могло да значи да је имуни систем компромитован… и да се овај вирус пробудио и био поново реактивиран“, каже Рубинс.

Одношење микроба у свемир такође би могло да представља претњу и по наше властито научно истраживање, према Мусиловој, зато што бисмо могли да контаминирамо управо ону ствар коју желимо да проучимо.

„Шаљемо све те разне сонде на Марс које покушавају да проуче да ли су услови на Марсу икада били повољни за тамошњи живот“, каже она.

„Готово је сигурно да постоје неки микроби који су успели да се 'прошверцују' све до Марса… Ако једног дана заиста пронађемо живот на Марсу, мораћемо заправо прво да проверимо да то није нешто што је било контаминант са Земље.“

Смањење тог ризика такође спречава преношење организама који би „могли да се рашире по другим планетама“, додаје Синибалди.

Дизајн свемирске летелице могао би да одигра кључну улогу у томе.

Есин ЕгзоМарс ровер Розалинд Френклин требало да буде лансиран 2028. године – и прављен је тако да минимизује ризик од контаминације.

Према Еси, састављен је у ултра-чистом окружењу.

Методи као што су смањење микроба путем суве врелине и УВ и гама зрачења такође су били коришћени да би се број бактерија одржао на што нижем нивоу, мада они не могу бити у потпуности елиминисани.

„Ровер је морао да има мање од 10.000 бактеријских спора преко читаве своје површине, што бисте иначе нашли на осмини главе чиоде“, каже инжењер ЕгзоМарса Пол Мичам.

„Заправо смо постигли 10 одсто од тог броја“.

Зашто је ово важно?

У августу ове године, Насини научници открили су да неки микроби са Земље могу да преживе у сеновитим ћошковима месечевог Јужног пола.

Налази су, кажу они, истакли потребу за бољим разумевањем како микроби реагују у свемиру.

Због њихове потенцијалне способности да преживе – или чак постану вирулентнији – у свемиру, у комбинацији са тиме како свемирски лет може да сузбије људски имуни систем, микроби могу да имају штетни утицај на здравље астронаута, баш као и на успех свемирских мисија.

А ова питања постају важнија сада како људи планирају дужа путовања даље од Земље.

Ако се неко разболи на Међународној свемирској станици, могу бити послати кући да приме медицинску негу у року од 24 часа.

Али на Месецу би за то били потребни дани.

„Не звучи као много, али ако имате разуларену инфекцију, то би стварно могло да представља проблем“, каже Рубинс.

Засновано на епизоди подкаста ЦроwдСциенце на Светском сервису ББЦ-ја.

Додатно извештавање: Дејзи Стивенс

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk