Усамљени Кинези на удару лажних невеста

Са 37 година, Ванг Џуанг је готово одустао од наде да ће се икада оженити, све док није видео луксузне огласе агенција за брачно посредовање.

Обећавале су да неће траћити године и године на грађење везе која нема никакву будућност.

Нудили су му да га упознају са скромном, посвећеном женом.

„Људи из агенције су рекли да су девојке из Гуизхоу фругал“, каже Ванг.

„Рекли су ми да су добре у вођењу домаћинства, способне за кућанске послове, и да су њихове породице веома сиромашне, тако да кад се удају у вашу породицу, скрасе се и живе живот с вама.“

И зато је Ванг отпутовао у Гуијанг, град у северозападној покрајини Гуејџоу, у нади да ће пронаћи сродну душу.

Мислио је да јесте успео, кад је био упарен са женом која је деловала као да испуњава све његове услове.

Срели су се свега неколико пута пре него што су се венчали.

А онда, готово једнако брзо као што је и почео, његов нови живот био је окончан.

„Моја читава породица била је гурнута у хаос“, каже он, вртећи главом.

Он се још увек опоравља више од годину дана након што је открио да је све што му је жена испричала била лаж.

Испоставило се да је бивша караоке хостеса са три брака, троје деце, озбиљном сексуално преносивом болешћу и огромним дуговима.

Лагала је чак и колико година има.

Он се бори за развод и не може да се врати кући старом животу - макар док не поврати део животне уштеђевине, за коју каже да је платио агенцији у року од неколико сати откако је упознат са неколико потенцијалних кандидаткиња.

„Моји родитељи криве мене. Патим од несанице и анксиозности. Не могу да се усредсредим на посао."

Вангова прича је екстремни симптом демографске кризе која одавно прети Кини.

Деценијама је Комунистичка партија Кине забрањивала да парови имају више од једног детета.

Укинула је ту политику у јануару 2016. године, али до тада је „политика једног детета“, у пару са преференцијом за дечаке, већ произвела опадајући контингент жена и оштру родну неравнотежу.

Данас у Кини има 30 милиона мушкараца више него жена – то је више од целокупне мушке популације у Великој Британији или читаве популације Аустралије.

То је оставило мушкарцима као што је Ванг, који су у позним тридесетим и живе у мањим местима или забитим, руралним крајевима, врло мало опција.

Жене у тим крајевима могу да приуште да буду избирљиве јер знају да за њима влада велика потражња.

„Прохтеви за мушкарце веома су високи у мом граду. Морате да имате кола, кућу и да ваша породица по могућству има фирму“, каже он.

Многе породице такође захтевају висок „откуп за невесту“, традиционални кинески обичај када младожењина породица даје новац младој.

У деловима Кине у којима су мушкарци бројчано далеко надмоћнији у односу на жене, ово је постало значајно финансијско оптерећење.

Отуд привлачност агенција за брачно посредовање попут оних у Гуејџоуу, које предлажу краткорочна, брза решења - или „бракове на брзака“.

Агенције за брачно посредовање нису ништа ново у Кини, али многе од њих проналазе рањиве мете у мушкарцима који се муче да нађу партнере како постаји старији.

Чак у толикој мери да су државни медији недавно известили да је индустрија доживела „убрзани раст“ који је „изнедрио илегалну праксу и хаос“.

Тешко је одредити размере оваквих превара широм Кине, али су оне нарасле толико да привуку пажњу кинеских званичника.

Између јануара 2024. и марта 2025. године, тужиоци су решавали случајеве са 1.546 појединаца и злочинима повезаним с индустријом упаривања.

Овог месеца, пет засебних власти заједнички су покренуле националну иницијативу борбе против индустрије брачног посредовања након што је проблем изазвао „распрострањену забринутост у јавности“.

У једном случају, агенција за брачно посредовање наводно је користила караоке конобарице као мамце за извлачење више од 2,5 милиона јуана (371.000 долара) од 128 жртава.

„Мислим да би влада могла да уведе регулацију по мери индустрије конкретно за превару са браковима на брзака“, рекао је за ББЦ Фан Бинге из адвокатске канцеларије Пекинг Џингши у Нанђингу.

Иако је Гуијанг постао синоним за ово распојасано тржиште „бракова на брзака“, мало тога сугерише да је он центар романтичних веза.

Канцеларије агенција налазе се у густом мноштву зграда изнад шопинг четврти, где продавци продају воће а радници стоје у редовима за киселу супу са нудлама за понети.

Ванг је, међутим, био убеђен да може да им верује након што му је компанија рекла да ће урадити комплетну проверу порекла кандидаткиње и да ће он имати право на обештећење ако буде постао жртва преваре.

И зато је платио предујам и упознавања су почела.

У неколико дана упознао је седам жена у различитим просторијама за „састанке на слепо“ док га је пажљиво надзирало особље агенције.

Постављао је питања одакле потичу, да ли су раније биле удате и да ли имају децу.

Привукла га је осма жена коју је упознао.

Надао се да ће наћи неку која већ није била удата, без деце, и која је мало млађа од њега.

„Такође се облачила веома једноставно“, присећа се он.

„Деловала је интровертно и искрено.“

Срели су се четири-пет пута сваки пут на само осам до десет минута.

Он каже да су имали строга упутства да не размењују телефонске бројеве нити било какве детаље у приватним порукама, иначе ће у противном бити новчано кажњени.

Након два или три дана он је преломио да је она та права и сложио се да плати позамашну цену за невесту.

„Потрошио сам више од 300.000 јуана (44.000 долара)“, каже он, са хрпом правних докумената излизаних од читања у рукама да то и докаже.

„Ако урачунате и свадбени банкет и све остало, потрошио сам око 400.000 до 500.000 јуана.“

Читав процес је документовала агенција за брачно посредовање на низу раскошних фотографија, које такође користи да огласи своје услуге на кинеским друштвеним мрежама.

На видеу се пар држи за руке на црвеном тепиху и смешка док романтична музика свира у позадини.

Свега неколико месеци откако су ступили у брак, почели су да се појављују утеривачи дугова, тврдећи да им она дугује новац.

Ванг је постао сумњичав и желео је да зна шта је јој сакрила од њега.

Прегледао је њен телефон и пронашао детаље из њеног бившег живота, њену крштеницу и бивше брачне документе.

Кад ју је суочио са свим тим, она му је понудила развод, али је одбила да врати иједну пару од новца за откуп невесте.

Он каже да је покушао да пронађе агенцију одговорну за склапање његовог брака, али кад се вратио у њихове канцеларије, видео је да су се они напросто спаковали и нестали.

Из његовог изнајмљеног стана у Гуијангу, преко пута главног дистрикта у ком се налази већина ових агенција, Ванг сада проводи време правећи видео снимке за друштвене мреже у којима покушава да упозори друге мушкарце шта би могло да им пође по злу.

У Гуијангу је тешко наћи агенцију чије је особље вољно да говори за медије.

Шеф једне агенције пристао је да разговара са нама у њиховим канцеларијама – мада нас је његов пословни партнер замолио да одемо.

Унутра се налазио црвени тепих прекривен вештачким латицама спреман за просидбу.

Он нам је рекао да се пар договорио да се венча свега неколико сати пре него што смо стигли.

„Постоји огромно тржиште за бракове на брзака у Кини. Појавили су се тек у последње две-три године“, рекао нам је он.

Агенције тврде да се породице овде нису строго придржавале политике једног детета, што значи да ова област има већи корпус жена.

„Чак и ако је породица добила две или три ћерке, и даље би покушавала да добије сина“, рекла је једна од њих за ББЦ.

Они кажу да сада покушавају да упаре те жене са мушкарцима из централних покрајина – попут Ванга који живи у Хебеију – а који су релативно богати, али имају мање жена око себе.

„Наши клијенти су слободни да бирају кога год желе. Сврха наше фирме је да помогне људима да пронађу некога са ким стварно желе да буду.“

Један од огласа гарантује будућим клијентима да је „три дана са правим упознавањима боље од три године забављања“.

Ванг сада проводи време покушавајући да помогне другим жртвама сличних шема.

Његов изнајмљени стан пун је мушкараца који или траже власнике агенције која их је преварила, или покушавају да поврате губитке од жена које су побегле након свега неколико недеља брака.

На кревету на расклапање поред прозора, 59-годишњи Су Рулин из покрајине Ђангси извлачи брижљиво сакупљене доказе из црвене најлонске кесе.

Потрошио је скоро 500.000 јуана да пронађе сину жену преко агенције за „брак на брзака“.

Заједно су отпутовали у Гуијанг - више од 1.000 километара даље - а његов син се оженио само седам дана након што је први пут упознао будућу невесту у просторији за „састанке на слепо“.

Су каже да је након што је брак озваничен, она захтевала да јој купе ајфон и пребаце јој око 20.000 јуана на рачун да јој помогну са њеном фирмом.

Такође је тражила 120.000 јуана за венчаницу и накит, тврди он.

„Од ње сам тражио само да се искрено скраси и живи са нама“, рекао нам је он.

„Рекла је да жели кућу и ја сам пристао да је купим за њих. Све је било договорено.“

Али он каже да је она побегла након што је живела са њима мање од две недеље.

Њу је привела полиција, а пар је успео да се разведе.

Он каже да су власници агенције за брачно посредовање такође били ухапшени у јануару ове године, али он је још у Гуијангу где покушава да поврати неке од губитака.

Директор агенције са којом је ББЦ разговарао признао је да не постоје формалне провере порекла њихових клијената.

„Жене доводе локални агенти који их већ веома добро познају. Они знају њихово породично порекло зато што су често из истог села. Агент мушкарца такође обично веома добро зна мушкарца.“

Они нису желели да кажу колико коштају њихове услуге зато што су те информације „поверљиве“.

Он јесте рекао да ако информације које је пружила било која страна нису истините, онда клијент има право да добије повраћај новца.

„Рекао бих да је више од 90 одсто онога што нам наши клијенти говоре овде истинито“, тврди он.

„Имамо израз овде у Кини. Измет једног миша запрља читаву зделу супе. И заиста је тако. Редовно се састајемо са локалном полицијом. Ако се испостави да је агенција за брачно посредовање уплетена у брачну превару, биће позвана на законску одговорност“.

То пружа врло мало утехе онима који су изгубили уштеђени новац.

„Нисам могао да замислим да ће се, ако агенција наплаћује толико много за услугу, локални агент у њеном родном месту проверава њено порекло а компанија нуди толико много гаранција, испоставити да су информације о женама на крају потпуно лажне“, каже Ванг.

Он је сада малтене помирен са губитком.

И највише криви себе зато што је пао на превару.

„Само жене са проблемима би пристале на ову врсту венчања на препад.“

Он је клечао пред полицајцима у Гуијангу молећи их да му помогну да поврати новац, а чак је и путовао у Пекинг да позове власти да ураде више у борби против овог типа криминала.

Ове случајеве је тешко кривично гонити, каже Фан Бинге, адвокат који је радио на великом броју њих.

Под један, кинеско законодавство не признаје конкретно кривично дело које покрива ову врсту брачне преваре и зато, да би поднела кривичну тужбу, жртва мора да докаже да је циљ њиховог супружника од почетка био да јој узме новац.

„У случајевима на којима сам радио, осумњичене често тврде да су искрено желеле да се удају и живе добрим животом, али су схватиле да нису компатибилне, свађале су се и одлучиле да окончају везу“, каже он.

„У таквој ситуацији, граница постане нејасна. Проблеме у односима је тешко оспорити".

Још је теже повратити новац од лажних агенција за брачно посредовање, које се често затворе чим довољно зараде.

Ванг је успео да поврати део новца, али не све.

„Након што прођете кроз овакво нешто, нисам сигуран да и даље желим да се женим. Већ ми је раније било тешко да нађем некога. А сад сам потрошио јако много новца. Нећу размишљати о томе сада.“

Вангов живот и животи мушкараца у његовом стану делују као да су у лимбу.

„Утрошене су две године, а чак и сада и даље не знам кад могу да се разведем од ње“, каже он, затрпан правним документима.

„Не знам када ће ово бити разрешено и кад ћу моћи да започнем нормалан живот. Делује као да овом нема краја.“

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk