Преминуо Душко Вујошевић: Одлазак Партизановог 'генерала'

Душко Вујошевић, најтрофејнији тренер у историји београдског Кошаркашког клуба Партизан, преминуо је у 68. години после дуге борбе са озбиљним здравственим проблемима.

Остаће упамћен као човек и тренер који је увек изазивао бурне реакције, што присталица, што противника.

Важио је и за тренера који је давао шансу младим играчима, често их водио у позориште и саветовао их да читају књиге.

Вујошевић је словио и за критичара власти Српске напредне странке (СНС), а 2022. је био и кандидат за градоначелника Београда.

За његове играче је сваки тренинг био вежба преживљавања, за судије које су делиле правду његовим тимовима утакмица носила је велики притисак, понекад и вербални рат.

За навијаче београдског Партизана је легендаи „генерал", а за оне који воле Црвену звезду вероватно најомраженији тренер у историји њиховог највећег ривала, иако је годину дана био и на Звездиној клупи.

Кошаркашки клуб Партизан објавио је на сајту вест о смрти Вујошевића, називајући га „непоновљивим генералом".

„Почивај у миру, Дуле🙏🙏 Твоја јединственост оставиће велику празнину у косарци. Твоји играчи, сви спортски пријатељи те никад неће заборавити. Хвала Тренеру РИП", написао је Александар Ђорђевић, некадашњи легендарни кошаркаш Партизана, сада тренер, на мрежи Иксу.

Против Вујошевићевог Партизана крајем 1980-их редовне битке водио је Дино Рађа, тада центар сплитске Југопластике.

„О Дулету као противнику - само поштовање, нема шта друго. То је најбоља реч која њега описује.

„Тренерска легенда. Водио је и легендарне екипе, то није случајно", каже легендарни југословенски и хрватски кошаркаш за ББЦ на српском.

Рађа каже да је било тешко бити са друге стране терена када су Вујошевићеве екипе играле.

„Много пута смо се сусретали као ривали. Током тих сусрета, али и годинама касније, увек смо имали коректан однос.

„Баш ми је криво, у шоку сам тренутно", додаје он.

Вујошевић је са црно-белима 12 пута био првак у четири државе - СФР Југославији, СР Југославији, државној заједници Србије и Црне Горе (СЦГ), и потом Србије.

Освојио је и пет трофеја регионалне АБА лиге, исто толико националних купова и један међународни Куп Радивоја Кораћа.

Два пута је Партизан одвео и на Фајнал фор Евролиге, најјачег клупског кошаркашког такмичења у Европи, а имао је велику улогу у стварању тима Партизана, који је у руке предао његовом ученику Жељку Обрадовићу само десетак месеци пре него што ће црно-бели постати европски првак 1992.

Био је и селектор репрезентације Србије и Црне Горе (СЦГ), касније и први селектор самосталне Црне Горе, а предводио је и Босну и Херцеговину.

Водио је клубове у Шпанији, Италији, Русији, Француској и Румунији, али је имао далеко мање успеха него на клупи Партизана.

'Ниси био само мој тренер'

Од Вујошевића су се порукама опростили бројни бивши играчи, тренери са којима је радио, али и највећи ривали на терену.

Француз Жофри Ловерњ је у црно-бели тим дошао и за кратко време постао први странац капитен Партизана, а Вујошевићу ће „заувек бити захвалан за све што му је пружио", написао је Ловерњ у објави на Instagramу.

„Душко Вујошевићу, ниси био само мој тренер...

„Ван породичног круга, без сумње особа која је највише утицала на мој развој", истиче Француз.

„Почивај у миру, генерале. Никада те нећу заборавити", написао је Ловерњ.

Евролига, најјача кошаркашка лига у Европи, имала је велику објаву о Вујошевићу, коју је потписао њен председник Дејан Бодирога, један од најбољих српских играча свих времена.

„Европска и српска кошарка изгубиле су једног од својих најстраственијих умова и најпосвец́енијих учитеља.

„Душко Вујошевиц́ је био човек кошарке, ментор и симбол интегритета и посвец́ености игри.

„Његов утицај је обликовао генерације играча и тренера, остављајуц́и неизбрисив траг у нашем спорту", написао је Бодирога на званичном налогу Евролиге на Иксу.

Изразио је саучешц́е његовој породици, пријатељима и „свима који су имали част да уче од њега".

„Његово наслеђе ц́е живети на сваком терену, у сваком тиму и код сваког младог играча који носи љубав према кошарци“, објавио је Бодирога.

И бивши кошаркаши Црвене звезде, највећег ривала црно-белих, опростили су се од Вујошевића.

„Били смо из супарничких табора, али сам увек имао респект за њега, посебно јер је имао храбрости да младом играцу да праву прилику", саопштио је Игор Ракочевић на Иксу.

Владимир Штимац, такође бивши кошаркаш Звезде и тренутно опозициони политичар у Србији, захвалио је Вујошевићу, „јер је био један од првих који се огласио и пружио подршку када ми је то било најпотребније, у тренутку када сам био ухапшен".

„Такве ствари се не заборављају, јер у неким ситуацијама најважније је бити човек", додао је Штимац.

Ивица Дачић, председник Социјалистичке партије Србије (СПС) и бивши председник Кошаркашког клуба Партизан, саопштио је да ће Вујовшевића памтити по „искрености, оданости и снази карактера, као и по пријатељству које смо делили".

„Његов одлазак представља велики губитак не само за спорт, већ и за све нас који смо у њему имали искреног пријатеља, снажну личност и човека изузетних вредности", додао је Дачић у објави на друштвеним мрежама.

Од Вујошевића се опростио и Кошаркашки савез Србије (КСС), чији је председник Небојша Човић, бивши лидер Црвене звезде, са којим Вујошевић није био у добрим односима.

„Душко Вујошевић није био само тренер, већ и велики педагог и ментор својим играчима, од којих је стварао врхунске кошаркаше", пише на сајту КСС.

Партизан

Када је крајем 1986. тадашњи први тренер Владислав Лучић добио отказ, Драган Кићановић, легендарни играч и директор Партизана, поставио је Вујошевића као краткорочно решење на клупи.

Али Вујошевић је потпуно окренуо сезону са младим тимом који су предводили Жарко Паспаљ, Владе Дивац, Жељко Обрадовић, Миленко Савовић и други.

Упркос прогнозама, Партизан је постао првак Југославије испред Цибоне, тада двоструког узастопног европског шампиона, као и Сплита и Црвене звезде.

Већ наредне сезоне одвео је клуб до првом завршног турнира Купа европских шампиона (данашње Евролиге) у белгијском Генту, а 1989. донео је Партизану и трофеј у европском Купу Радивоја Кораћа, другом по квалитету на том континенту.

После кратке епизоде у Шпанији вратио се на клупу Партизана 1990, где се задржао једну сезону и није успео да постане првак Југославије - сплитска Југопластика, која је у том периоду суверено владала европском и југословенском кошарком, била је прејака.

Али, Вујошевић је пресудно утицао на формирање тима Партизана који ће наредне године свргнути Сплићане и са европског и са југословенског трона.

До тога ће црно-беле довести Жељко Обрадовић, најтрофејнији европски тренер, који је из патика ускочио у одело и у дебитантској сезони постао шампион Европе.

Током већег дела ратних 1990-их Вујошевић није радио у Србији, где се вратио 1999. у београдски Раднички.

У Партизан поново долази 2001. године после краћег боравка у подгоричкој Будућности, где је био саветник стручног штаба.

Тада креће најуспешнија ера једног тренера на клупи Партизана, са којим је Вујошевић освојио девет узастопних титула српског шампиона, пет регионалних трофеја и исто толико купова.

Проглашен је 2009. за најбољег тренера у Европи, а највећи успех у овом мандату био је пласман на Фајнал фор Евролиге 2010, што је и последњи пут да се Партизан нашао међу најбоља четири европска тима.

После турнира у Паризу, Душко је напустио црно-беле и прешао у московски ЦСКА, али се после две године вратио у Београд.

Од 2012. до 2015. водио је клуб до још две титуле првака Србије и једног трофеја регионалне Аба лиге.

Када је 2016. одлазио у Француску где је преузео екипу Лиможа, изјавио је да „одлази да би се вратио".

Али, испоставиће се да је то био његов последњи боравак у Партизану.

Уз Жељка Обрадовића, Вујошевић је тренер кога су навијачи црно-белих највише ценили и због кога су, као и у случају Обрадовића, улазили у сукобе са управом клуба или скандирали против ње.

Вујошевић је често умео да атмосферу на Партизановим утакмицама у Београду назива „часовима љубави", а црно-белу публику „најбољом у Европи".

'Ако су руже, процветаће'

Више од добрих резултата, Вујошевић и Партизан током његових мандата били су симболи за развој младих играча, који су касније правили велике каријере у најбољим европских клубовима и НБА лиги.

Кроз његове руке као врло млади прошли су Паспаљ, Дивац, Предраг Даниловић, Саша Ђорђевић, Иво Накић, Мирослав Берић, Милош Вујанић, Ненад Крстић, Новица Величковић, Никола Пековић, Богдан Богдановић, Владимир Лучић и многи други.

Није увек било лако радити са Вујошевићем, а Богдановић, капитен репрезентације Србије, то је искусио на сопственој кожи.

Напорни вишесатни тренинзи, шутирање преко метле, проверавање шта играчи раде када нису у хали, а чувена је сцена и када је Вујошевић 2014. на утакмици против ФМП-а на терену ухватио Богдановића за врат.

„Ја према својим играчима имам родитељски однос. Они знају зашто трпе неке ствари.

„Богдановић је јако талентован играч који је пре мог повратка био 13. и 12. играч у Партизану.

„Ово што је постигао јесте од момента када сам ја дошао, захваљујући свом раду и таленту, али и мом присуству. Ово је стара пруска школа", објаснио је Вујошевић после меча.

Иако су многи критиковали Вујошевићеве методе, Богдановић је и годинама касније говорио о захвалности тренеру.

„Долазили бисмо у шест ујутро и он је само са мном радио два сата. Имао је тај војнички систем, али мени је то помогло.

„Можда то не и би помогло сваком играчу, можда то не може свако да издржи, али мени је у том моменту било ненормално значајно", испричао је капитен репрезентације Србије.

Рад се подразумевао, а тих година у Партизану ни талента није мањкало.

„Имају Италијани изреку: Ако су руже, процветаће.

„Семе скоро свега је исто. Ако је ружа, процветаће. Ако је коров, биће коров", објаснио је Вујошевић.

Али, како је више пута говорио Вујошевић, ни рад, ни таленат нису били на првом месту када би са управом клуба у сва четири мандата доводио младе играче у Партизан.

„Може да се погреши ко је какав играч или, оно што је још теже, ко ће какав играч постати.

„Али, не сме да се погреши у томе какав је човек", објаснио је.

Неуспеси у иностранству

Први излазак из тадашње Југославије Вујошевић је имао 1989, када је преузео шпанског прволигаша Оксимесу из околине Гранаде.

Једва су тада избегли испадање из лиге и Вујошевић се убрзо вратио у Партизан.

Почетком рата у Југославији отишао је у Италију, где је у континуитету радио од 1992. до 1998.

Почео је у Бреши, од 1995. радио је у Пистоји две сезоне, касније и једну у Пезару, али Вујошевићеви тимови углавном су завршавали у средини табеле.

Највећи клуб који је у иностранству водио био је московски ЦСКА, у који је отишао 2010. из Партизана, али се услед лоших резултата једног од најтрофејнијих тимова Европе задржао у Русији тек неколико месеци.

Ни са француским Лиможом није имао много успеха 2016. и 2017, јер је бивши првак Европе завршавао у средини табеле тамошње лиге, а ни у европским такмичењима није имао запажене резултате.

Први трофеј у иностранству дочекао је на крају тренерске каријере, коју је завршио у румунском Клужу 2021. године са трофејом националног шампиона.

Због знатно мањих успеха у иностранству у односу на оне које је остварио са Партизаном, Вујошевића су критичари често оспоравали.

Неки су га, попут Небојше Човића, дугогодишњег председника Црвене звезде и актуелног председника Кошаркашког савеза Србије, називали „тренером без роминга".

Селектор пола Југославије

Вујошевић био је селектор половине бивших југословенских република.

Државну заједницу Србије и Црне Горе водио је 2003. на Европском првенству у Шведској, али је после испадања у четвртфиналу од Литваније отишао са клупе.

Четири године касније постао је први селектор Црне Горе након стицања независности.

Са њим на клупи Црна Гора се први пут у историји квалификовала за Европско првенство 2011.

Последњу селекторску епизоду имао је у Босни и Херцеговини, који је предводио од априла 2017. до августа 2018, али је клупу принудно напустио због припрема за трансплантацију бубрега.

Политика и 'југословенство'

Иако је држављанин Србије, рођен је у Подгорици и корени његове породице су у Црној Гори, Вујошевић је више пута за себе говорио да је „Југословен".

„Ја сам рођен у Југославији и што се тиче емоција, једину репрезентацију коју би са пуном емоцијом тренирао је репрезентација Југославије.

„А ово друго, ја сам Црногорац, држављанин Србије, али Црногорац.

„Можда би ми било драже да сам Апач, а не из племена Куча, али нити се тиме поносим, нити се тога стидим", рекао је 2009.

Готово колико и по резултатима, Вујошевић је познат и по вербалним окршајима са спортским противницима, али и редовним критикама режима Српске напредне странке (СНС) од њеног доласка на власт 2012.

Тренер је превасходно критиковао Александра Вучића, кога је више пута оптуживао да системски опструише рад Спортског друштва Партизан, те да је врх власти уценио управу кошаркашког клуба да са Вујошевићем не наставе сарадњу 2015.

Исте године отишао је и са места председника Спортског друштва, а током мандата на тој позицији активно се борио да Стадион Партизана у Београду остане на располагању клубу, упркос најавама да би држава могла да га одузме.

„Нећу дозволити да се отме тај стадион, са динамитом ћу да идем тамо да га браним", рекао је Вујошевић 2013.

Вујошевић није само на конференцијама за медије после кошаркашких мечева критиковао актуелну власт у Србији, већ је то чинио и као политичар.

Он је 2022. био кандидат за градоначелника Београда на листи Социјалдемократске партије (СДП) бившег председника Србије Бориса Тадића, али листа није прешла цензус.

Током претходних година редовно је критиковао власт због корупције, изборних нерегуларности, мањкавости демократије у Србији и других ствари.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk