Крхко примирје брине Иранце: ББЦ уредница у земљи која ратује са САД

На равницама северозападног Ирана, подно снежних планинских венаца, видљиви су први знаци пролећа.

Крхко примирје донело је живост - више је саобраћаја на путевима, а све више Иранаца се враћа кући у земљу после вишенедељног рата који су САД и Израел покренули против Ирана.

„Месец дана сам провео у Турској са сином“, каже седокоси банкар док стојимо у реду на турском граничном прелазу, где су због снега додатно опале температуре.

„У мом граду на северу, израелски и амерички ваздушни напади углавном су били усмерени на војне циљеве, а не на куће и цивилну инфраструктуру“, каже он, сумирајући пет недеља рата.

Сукоби су привремено заустављени двонедељним примирјем, које истиче за недељу дана.

„Мало сам уплашена“, признала је старија жена са марамом на глави, а лице јој се наборало од бриге.

Тужно је говорила о патњи младих Иранаца - од ракета и бомби које су пале на препуне стамбене четврти, до претњи иранских паравојних снага Басиџ, чији припадници тумарају улицама.

„Све је у Божјим рукама“, промрмљала је, подижуц́и поглед.

Други су говорили о временском притиску.

„Наравно, прекид ватре нец́е опстати“, изјавила је млада жена у јаркоцрвеној јакни и плетеној капи.

„Иран никада нец́е одустати од контроле над Ормуским мореузом“, додала је.

Касније, док смо пролазили кроз турску царину и улазили у Исламску Републику Иран, један човек поред нас је повисио глас: „Трамп никада неће оставити Иран на миру, жели да нас прогута!“.

На дугом путу ка Техерану, једином могућем, јер су аеродроми и даље затворени, тешко је не мислити на америчког председника и врховног команданта САД.

Те мисли намећу се саме, баш као што је немогуће не приметити сваки оштећени мост, светлуцајући на пролећном сунцу.

Трамп је појачао упозорење да би могао да уништи сваки мост у Ирану.

„Могли бисмо да срушимо сваки њихов мост за један сат, али не желимо да то урадимо“, рекао је за Фокс њуз.

На овом дванаесточасовном путовању ка престоници, возила су принуђена да користе обилазне, кривудаве сеоске путеве, јер је недавно погођен главни мост на правцу који повезује Табриз и Техеран преко Занџана.

Циљање цивилне инфраструктуре наишло је растуће критике и упозорења о кршењу међународног хуманитарног права и могуц́е ратне злочине.

САД и Израел тврде да гађају само војне циљеве.

И ми видимо те циљеве, попут сравњене касарне Корпуса исламске револуционарне гарде (ИРГЦ) на ободу Табриза.

Огромна застава је пребачена преко и стубова који вире из рушевина попут бетонских зуба.

У овом региону су погођене и друге војне и полицијске базе, као и фабрике.

Трампова апокалиптична претња од 7. априла да ц́е „читава цивилизација вечерас умрети“ пада ми на памет када смо се зауставили у ресторану поред пута - караван-сарају старом стотинама година, путничкој гостионици са сводним каменим плафонима и витражима - тек наговештају богате иранске хиљадугодишње цивилизације.

Данашњи Иран види се на сваком кораку где се зауставимо: неке жене носе велове и мараме, док друге, свих генерација - ходају непокривене главе.

То је наслеђе протеста Женско право на живот из 2022/23.

Жене сада одбијају да врате време уназад, иако су строга правила о „скромности“ и строгим казнама и даље на снази у овој земљи.

Али постоје приоритети за иранску теократију у овом тренутку.

Нови транспаренти се протежу дуж ауто-путева са портретима тројице врховних вођа од револуције 1979. године: ајатолаха Рухолаха Хомеинија, ајатолаха Алија Хамнеија, који је убијен у првим тренуцима овог рата 28. фебруара и његовог наследника, сина Моџтабе Хамнеија, за кога се наводи да је тешко рањен у истом том нападу и који од тада није виђен у јавности.

Ипак, верује се да то игра улогу у обликовању нове политичке и безбедносне доктрине после овог разорног рата, као и у историјским напорима на највишем нивоу да се превазиђу дугогодишњи сукоби око иранског нуклеарног програма уз нова, кључна питања, као што је иранска контрола стратешки важног Ормуског мореуза.

Појавили су се нови детаљи шта се дешавало иза затворених врата током дугосатних преговора, када се америчка делегација, коју је предводио потпредседник Џеј Ди Венс, састала лицем у лице у Пакистану са великим бројем иранских званичника, предвођених председником парламента Мохамедом Багером Галибафом.

Он је повезан са Иранском револуционарном гардом (ИРГЦ) и сматра се прагматичарем - чак и ако није једини, или главни доносилац одлука.

Од тог недељног јутра, када се Венс укрцао на авион у зору и поручио да је изнео „коначну и најбољу понуду“ Сједињених Држава уз приступ „узми или остави“, и он и Трамп дали су низ интервјуа који нуде нијансиранију слику и наглашавају да дипломатија ипак није мртва.

Исмаил Багеи, портпарол иранског Министарства спољних послова, прекинуо је 15. априла тишину Техерана и говорио о чему се разговарало у Исламабаду, што одражава део онога што Техеран жели да постигне - „потпуни крај рата, укидање санкција и надокнаду штете од америчко-израелских напада на Иран“.

Извештаји из Вашингтона у међувремену су јасно истакли америчке „црвене линије“ - Иран не сме да обогац́ује уранијум кључан за прављење нуклеарног орућја, мора да демонтира нуклеарна постројења, да уништи све количине високо обогац́еног уранијума, да омогући слободну пловидбу Ормуским мореузом и оконча финансирање верних група и посредника у региону, међу којима су палестински Хамас и либански Хезболах.

Извори кажу да је Техеран одбио захтев за 20-годишњи мораторијум на нуклеарно обогац́ивање и предложио петогодишњу паузу коју је представио пре избијања рата.

Противи се и захтеву да преда залихе од око 440 килограма високо обогаћеног уранијума, задржавајући се на ранијем уступку да га разблажи са нивоа од 60 одсто обогаћења - што је близу нивоа погодног за израду оружја.

И упркос Трамповој блокади виталних иранских нафтних танкера и других бродова кроз уски Ормуски мореуз, Техеран не показује знаке попуштања, иако Трампове изјаве и даље указују на његово погрешно уверење да ц́е Иран ускоро капитулирати под растуц́им војним и економским притиском.

Али Абдулахи, командант највише иранске оперативне команде, подигао је улог, претец́и да ц́е зауставити „сваки извоз или увоз у Персијском заливу, Оманском мору и Црвеном мору“.

Док смо журили ка Техерану, командант пакистанске војске, фелдмаршал Асим Мунир, слетео је у престоницу како би покушао да убрза напоре за посредовање и смањи разлике око ових и других питања.

Керолајн Левит, портпаролка Беле куц́е, потврдила је да су у току разговори о другој рунди разговора САД и Ирана, за коју се очекује да ће поново бити одржана у Исламабаду, главном граду Пакистана.

Прича се о могућем продужењу примирја, тренутно ороченог на две недеље.

Из Вашингтона стижу процене да би отворени оружани сукоб или барем његов најинтензивнији део за сада могао да буде окончан.

Унутар Ирана, међутим, осећа се став „живимо дан по дан“, упркос дубоким поделама око будућег правца земље.

Тек је средина априла.

Иранци су последњих месеци преживели угушене протесте у којима је режим убио више хиљада људи, прошли су и кроз спољне сукобе који никада нису у потпуности окончани, уз периодичне рестрикције и прекиде интернета у земљи.

Многи се сада питају да ли би евентуални споразум, ако до њега уопште дође, коначно могао довести до укидања санкција и донети промене које дуго прижељкују.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk