Рушевине градске куц́е у Лиможу симбол подељене Француске

„Ово је историјска трагедија за Француску, не само за Лимож.“

Само шест месеци од како је ступио на место градоначелника, тешко је замислити да је Гијом Герен имао значајнију недељу.

Разговарамо поред онога што је постало обележје прошлонедељних националних протеста: и даље импресивна, али крхка спољашњост градске куц́е из 19. века, угљенисана у пожару.

Призор њеног дрвеног сат-куле који се руши у пламену изазвао је општи шок и бес, а Герен, који је плакао када је ове недеље први пут видео размере штете, каже да је реаговање многих „легитимно и потпуно разумљиво“.

Погледајте видео: Пламен прогутао торањ градске куће у Лиможу

Оно што је очигледно из низа цвец́а и намргођених лица посматрача окупљених на улазу у историјски објекат јесте да је ово град који оплакује губитак, или барем штету нанету његовој најзначајнијој и, искрено, најлепшој згради.

Герен за штету криви француску крајњу левицу „коју подржавају изгредници“.

Ухапшена су два мушкарца, један 66-годишњак, дурги 34-годишњак.

Тужиоци кажу да имају везе са „радикално-левичарским мрежама“.

Конзервативни градоначелник Лиможа каже да је добио поруку подршке од америчког потпредседника Џ. Д. Венса, али не и од Емануела Макрона, одлазец́ег председника Француске.

„Оно што се овде догодило имац́е утицај на предстојец́е председничке изборе.

„Овој земљи уопште не иде добро“, каже градоначелник Лиможа.

Стотине хиљада људи, углавном младих, недељама учествују у протестима који су расли по обиму и величини.

Оно што је почело као демонстрације због лошег стања средњих школа проширило се на општу фрустрацију, чак и бес, због тога колико је живот постао скуп.

У позадини свега су застрашујуц́и фискални дефицит Француске, један од највец́их у Европи, и политички кандидати из целог спектра који, шест месеци уочи председничких избора, тврде да имају решења.

У средини је Макронова центристичка влада, којој недостају решења, вец́ина у скупштини и време.

Премијер Себастијан Лекорну посетио је Лимож 23. октобра увече.

Власти су забраниле демонстрације у многим градовима и поручили да ц́е повец́ати број полицајаца током викенда како би се избегло понављање нереда.

У тај град спада и Лимож, у којем је најављен полицијски час преко ноц́и, заједно са ограничењем окупљања на највише 10 људи.

Колико год Французи били поносни што је њихова политика утемељена у уличним демонстрацијама, многи у Лиможу сматрају да је уништење градске куц́е далеко превазишло ниво разумног протеста.

Али не сви.

Да ли ц́е уништење градске куц́е у Лиможу променити ток и тон све оштрије политичке дебате зависи од тога кога питате.

„Наравно да је веома тужно, ово је симбол Републике, али шта је важније: градска кућа или људи који живе у сиромаштву?“, пита 24-годишњи Александар.

Студентско је вече у локалном пабу, а Александар је један од неколико њих који носе фалуш, шарену, традиционалну француску студентску беретку.

Многи који су ц́аскали у магли дима вејпова учествовали су у демонстрацијама прошлог викенда.

Питам Александра да ли му распрострањене пљачке и пожари, са пријављеном штетом од 500.000 евра, помажу у његовом ставу и аргументима?

„За неке људе то је катастрофа и неке ствари нису прихватљиве“, признаје он.

Жад, деветнаестогодишња студенткиња медицине, има слично мишљење: „Мислим да је паљење градске куће тужно, али није најтужнији део протеста.“

Она се жали што мора да живи са 300 евра месечно.

„Осец́ам да нас не поштују као младе људе.“

Њихови ставови о судбини градске куц́е не понављају се у импозантним пијачним халама Лиможа, где су уредне, уске греде на челичним носачима са клиновима офарбане у плаво, по истом инжењерском приступу попут Ајфелове куле.

Била је то „недеља хаоса“ коју би 63-годишњи Жан Роже Фоше желео да заборави.

У региону познатом по производњи говедине, његова породица има тезгу за продају рибе више од једног века.

„Били смо запрепашц́ени“, каже ми он.

„Венчао сам се у градској куц́и, тако да је то имало незамислив ефекат на нас.“

Упитан има ли саосец́ања са демонстрантима, Фоше одговара да је ствар сложенија.

„С једне стране имате људе који се жале, што се може разумети, али од тренутка када се деси вандализам и када су животи локалних становника доведени у опасност, онда је то неприхватљиво“, каже он.

Међу онима који имају тезге са свежим производима или тихо испијају вруц́у кафу, постоји жеља да се температура у друштву спусти.

„Наравно да је живот је скуп!“, каже 59-годишњи Паскал Вујлстеке.

„Живот није само мирна река, компликован је, али стискамо зубе и радимо“, каже ми нагнут над витрином са свињетином.

Паскал каже да ради 100 сати недељно и да се мучи да схвати зашто је толико људи тако лако изашло на улице.

Лимож је и у прошлости био у срцу друштвених акција.

У 19. веку, отприлике у време када је изграђена градска куц́а, развој његових индустрија, посебно у производњи порцелана, довео је до тога да постане центар француског радничког покрета.

Град се 2026. поново налази у центру политичког раскола, иако постоји широка нада да ц́е губитак истакнутог дела његове историје усмерити демонстрације даље од уништења и вратити их разговору.

Са очекиваним наставком политичке подељености Француске и најављеним даљим протестима, тај сценарио је далеко од сигурног.

Додатно извештавање: Пол Прадије

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk