Пет година од доласка талибана на власт у Авганистану, има ли Запад било какав утицај

У свеже прекречном подруму у селу јужно од Кабула, десетак младих жена трчкара около, мешајући казане пуне узаврелих трешања и шљива и лепећи етикете на стаклене тегле од џема.

Подвизи попут овог ретки су простори у којима жене и даље могу да стекну вештине и запослење у Авганистану под влашћу талибана.

Радионицу води Наџија, 47-годишња авганистанска предузетница и мајка деветоро деце која се удала у 14. години.

Да власти нису забраниле присуство девојкама у средњим школама и на универзитетима, многе од жена у овој радионици, међу њима и Наиџијине ћерке, училе би за једну другачију врсту будућности.

Али сада је чак и ово сужено.

Према скорашњим правилима, жене морају да питају мушкарце за дозволу да износе производе на пијацу, а само мушкарци смеју да седе за њиховим тезгама док излажу робу на трговачким сајмовима.

Талибани наводе различите разлоге за то, међу њима тврдњу да жене не носе одговарајући хиџаб или мараму.

„Свет мора да почне да разговара са талибанима на неки другачији начин, пошто ово просто не функционише“, каже Наџија.

„Животи Авганистанки морају да се промене зато што смо почеле да губимо наду.“

Пет година пошто је овај ултраконзервативни покрет преузео контролу, женама је забрањен највећи део јавне сфере, а девојчицама је забрањено да иду у школу после 12. године.

Многи унутар Авганистана и изван њега постављају исто горуће питање: који је најбољи начин за упуштање у разговор са талибанима како би се постигле значајније промене?

Питање је дубоко поларизујуће.

Постоји раскол између многих група, по огромном низу сучељених питања.

У њих спадају и женска права, непредвидиви талибански едикти, међународне санкције и смањење помоћи током погоршавања хуманитарне кризе.

Међународна реакција подељена је између западних земаља често усредсређених на људска права и других које више занимају прилике за улагања.

А Запад је и сам подељен око тога који је најбољи одговор.

Многи су сада почели да прихватају да шта год да раде, то не функционише.

Глад, женска права и привреда: Пет година владавине талибана

Укључити, не изоловати

Врло мало гласова тражи апсолутну изолацију, не када Уједињене нације упозоравају да 22 милиона Авганистанаца – скоро половина укупног становништва – зависи од неког облика стране помоћи да би преживели.

Земљу су задесили бројни шокови: стравична економска криза; разорне природне катастрофе; сукоби са суседним Пакистаном и прилив милион Авганистанаца депортованих из оближњих и далеких земаља на ову осиромашену територију.

И то више не може да се порекне – талибани су сада на власти.

У годинама откако су њихови борци нагрнули у Кабул 15. августа 2021, порасло им је самопоуздање и консолидовали су моћ упркос спорадичним нападима наоружаних опозиционих група из иностранства, као и бораца Исламске државе.

Талибани убиру порез и потписују уговоре за рударство, енергетику и друге области са Пекингом, Москвом, Абу Дабијем и Ташкентом, заједно са другим суседима.

Али их и даље гуше међународне санкције повезане са тероризмом и људским правима.

Русија је једина земља која је формално признала њихову владавину, а није им дозвољено да заузму оно што доживљавају као место која им припада по праву у Уједињеним нацијама у Њујорку.

Али формално дипломатско признање више није њихова главна тачка интересовања.

„Запад губи аргумент око признавања“, каже бивши виши званичник УН-а који је тражио да остане анониман зато што и даље ради у Авганистану.

Он указује на све већи број земаља које су пристале на де факто признавање закључивањем споразума, акредитовањем дипломата, отварањем амбасада и другим.

„Нема сумње да би талибани волели да буду признати у УН, али то више није толико моћна полуга у преговорима као што је била у почетку“, процењује он.

Иза велелепних заштитних зидова Министарства спољних послова у Кабулу, у пространом комплексу са поткресаним травњацима и величанственим историјским грађевинама, талибанске дипломате упорно додају имена и заставе све већој колекцији авганистанских амбасада широм света, које су сада под њиховом контролом, уместо последњих упоришта владе које су свргли с власти.

Тренутно је укупан збир већи од 40.

„Морамо више да се зближимо дипломатски уместо да разговарамо са дистанце ако желимо да остваримо напредак у нашим односима“, каже Забихулах Муџахид, главни талибански портпарол.

Срећемо се у Кандахару, у јужном Авганистану, правом седишту моћи.

Овде талибански неухватљиви емир, Хибатулах Акхундзада, постојано гради политичку и војну базу и издаје стотине едиката, од којих су многи усредсређени на избацивање жена и девојака из јавног живота – што он описује као исламску обавезу да оне буду заштићене.

Ова петогодишњица се нашироко доживљава као преломна точка.

„Нестабилан и потенцијално опасан еквилибријум“, описао је ситуацију иза затворених врата виши званичник УН-а на скорашњем међународном скупу.

А опет је Авганистан пао далеко испод светског радара.

Ратови у Украјини и на Блиском истоку привлаче сву међународну пажњу, а горуће питање за Европу је како да спречи бекство толиког броја Авганистанаца ка њеним обалама.

То је запањујући обрт.

„Изузетно је, имајући у виду размере западних напора између 2001. и 2021. године, колико је игнорисан Авганистан данас“, истиче западни дипломата који је недавно служио као изасланик за ову земљу.

Он је желео да остане анониман зато што је још у дипломатској служби.

„Прави дипломатски јаз представља Америка“, додаје он, говорећи о одлуци актуелне америчке администрације да елиминише њихову специјалну изасланичку позицију и укине многе агенције, међу којима и америчку Агенцију за међународни развој (УСАИД), која је некада предводила светски приступ скоро сваком авганистанском проблему.

Чак и у талибанским редовима, нарочито међу онима који су познати по томе да се не слажу са неким од најстрожих едиката које је увео емир, постоји незадовољство што свет делује као да није спреман или способан да изгради једну другачију врсту односа.

„Ми желимо да будемо део међународне заједнице“, истиче Мула Абдул Салам Заеф, оснивачки члан талибана који сада води медресу за дечаке и девојчице надомак Кабула.

За разлику од обичних школа, медресе примају девојке свих узраста, а неке, нарочито оне приватне, држе више од верских часова.

„Само вршење притиска неће функционисати“, каже нам он.

Он указује на дуги историјат авганистанског пружања отпора страним завојевачима.

„Нисмо се предали Русима, нити Американцима, зашто би се талибани предали сада?“

Отворени дијалог

Званичници УН верују да њихово присуство у Авганистану чини разлику, колико год сведену.

Они указују на напредак по питањима као што су опхођење према затвореницима, њихове детаљне разговоре о суровој примени моралног кодекса познатог као Ширење врлине и спречавање греха, као и напоре за побољшање приступа хуманитарној помоћи.

„Ангажовање је споро, напредак је постепен, а назадовања су честа“, гласи отрежњујући сажетак УН-а о претходних пет година спорадичног дијалога.

Али он и даље инсистира на томе да дијалог мора да остане на овом курсу.

„Успорени напредак је бољи него да га нема“, истиче Џорџет Гањон, заменица специјалног представника генералног секретара за Авганистан, која је сада вршитељка дужности шефа мисије УН у Кабулу.

УН су критиковане зато што нису довољно пружиле отпор талибанима, између осталог за одржавање форума као што је такозвани Доха Процес, на којем је талибанска делегација путовала у катарску престоницу 2024. године да би разговарала о широком дијапазону питања, под условом да за столом не буде авганистанских представница.

Званичници УН инсистирају да се разговарало о свим питањима, а да су накнадни састанци укључивали и њихово присуство.

Нови процес звани Мозак приступа преговорима са структуриранијим форматом, по шест кључних питања.

С једне стране су људска права која обухватају и женска права, инклузивно управљање и контратероризам.

С друге, ту су талибански захтеви – попуштање санкција, одмрзавање средстава и дипломатска заступљеност.

„Поверење и реципроцитет почињу да попримају облик ради отварања врата ангажовању по најтежим могућим питањима“, каже Гањон, коју смо срели унутар тешко утврђеног велелепног комплекса УН-а.

Она их назива „малим корацима на дугом путу“.

Она инсистира да то мора да се уради кроз колективне напоре, не само кроз разговоре појединачних влада.

„Притисак до сада није функционисао, претње нису функционисале; наша најбоља шанса је у доследном и заједничком слању порука и акцији.“

Погледајте видео о Авганистанкама које музиком пркосе талибанској владавини

За неке скептике, чак и унутар УН-а, влада забринутост да приступ Мозаика такође неће функционисати.

Али само држање светла упаљеним, спречавање одласка у потпуну изолацију и стални рад на заштити угрожених заједница, нарочито жена, доживљава се као кључно.

Мирни разговори

У прашњавим престоницама покрајина и на фармерским пољима, где се међународне и авганистанске агенције за помоћ боре за начине рада на терену, разговори се настављају свакодневно.

Тамо се едикти које доноси изоловани емир преводе у нешто што је познато као заобилазнице.

Ове заобилазнице значе да жене могу да раде у неким агенцијским секторима од куће или у другим просторијама, или на другим спратовима, или чак у другим зградама у односу на мушкарце.

„Све у Авганистану је у односима и свакодневно то може да помогне да се ствари олакшају“, каже Крис Киндер, председавајући Авганејда, британске добротворне организације која ради у Авганистану већ више од 40 година.

Он истиче да већина ових разговора о приступу и имплементацији води искусно авганистанско особље.

Моје властите посете покрајинским градовима и местима последњих година потцртале су како неки локални талибански званичници покушавају да пронађу прагматична решења.

Али други остају дубоко сумњичави према било каквој иностраној помоћи.

Локалне договоре је једна друга добротворна организација описала као „усмене и крхке“.

Киндер не прихвата критике да су агенције за помоћ морале да праве компромисе у начелима да би њихови пројекти остали у животу.

„Талибани имају границе преко којих не прелазе, а ми, и наши донатори, имамо наше. Разговарамо о приступима да би обе стране разумеле која су им основна становишта.“

И по овом питању многи званичници агенција за помоћ позивају на уједињенији приступ.

Агресивнији разговори

„Морамо да наставимо да разговарамо, али сада морамо да почнемо да постављамо услове“, сматра произвођачица џема Наџија.

Тај став заступају и активисткиње у дијаспори и групе за заштиту људских права које кажу да је дијалог до сада био једносмерна улица, са талибанима који не нуде никакве значајне промене у замену за то.

Они инсистирају да разговори не иду даље од питања помоћи све док не морају да оду.

Скорашња тачка раздора била је одлука званичника ЕУ из јуна да приме делегацију талибанског Министарства спољних послова у Бриселу први пут откако су се талибани вратили на власт.

Представници 15 земаља чланица присуствовали су овом једнодневном састанку да би разговарали о процесима за слање назад авганистанских држављана који немају законско право да остану у ЕУ.

ЕУ их је назвала разговорима на „техничком нивоу“.

Талибани су их доживели другачије.

Портпарол је описао агенду као разговор о могућем конзуларном присуству у Европи и „потребом за мерама изградње поверења“.

„Дипломатска заједница је савршено свесна да већ постоје канали кроз које о овим техничким питањима може да се разговара са талибанима“, каже Рина Амири, бивша америчка дипломаткиња рођена у Авганистану која је служила као специјална америчка изасланица за Авганистанске жене, девојке и људска права од 2022. до 2025. године.

И она је имала проблема да се избори са условима под којима би се састала са талибанима.

„Сусрет у Бриселу је очигледно био политичка, а не логистичка одлука“, каже она.

Критичари то зову „прикривеном нормализацијом“.

Хоће ли функционисати?

„После ових последњих пет година која сам провела у Авганистану, чиме имам да се похвалим?", пита се авганистанска активисткиња Махбуба Сераџ, која води склониште, кад смо је посетили у Кабулу.

Кад су талибани преузели власт 2021. године, Сераџ је доспела у вести кад је најавила да ће остати у својој земљи да би се борила за права жена.

Сераџ (78) сада каже да се спрема да оде.

Њено последње склониште, које је нудило животно уточиште за више од 30 Авганистанки које су бежале од породичног насиља, затворено је у децембру.

Њени поновљени апели талибанским лидерима да поново отворе учионице за жене и девојке су игнорисани.

„Ови мали прозори које види свет, мали отвори ту и тамо као што су тајне школе за девојке, само треба да обману свакога“, каже она видно растужена.

Али Сераџ позива међународну заједницу да настави да разговара.

„Они морају да разговарају, али и морају да осигурају да кад седну да разговарају, то није само много људи који причају у празно.“

Други тврде исто то.

„Само способнија дипломатија кроз тихо и поверљиво ангажовање може да доведе до промене“, каже бивши авганистански званичник који је учествовао у тајним преговорима са талибанским званичницима.

Он се нада да ће ко год буде изабран за новог генералног секретара УН-а и преузме дужност почетком следеће године да наступити ефикасније.

Али, на крају, није међународна заједница та која се налази за воланом било какве промене.

„Не мислим да је одговор у свету који ће пронаћи прави језик за разговор са талибанима“, каже западни аналитичар који одавно ради у Авганистану и као и други саговорници у овом чланку жели да остане анониман.

„Пет година касније, веома је јасно да права промена може да дође само изнутра.“

Неки виши талибански званичници су се повремено оглашавали о емировим најстрожим налозима, поготово по питању затварања школа за девојке, а било је и ретких случајева кад су неки од њих успевали да пониште неке његове одлуке.

Један такав случај било је прошлогодишње гашење интернета у читавој земљи које је паралисало свакодневни живот и касније било укинуто.

Емирови едикти се сматрају апсолутним.

Покрет је показао да изнад свега цени јединство и моћ.

Чак и молбе исламских учењака и званичника исламских земаља из читавог света нису успеле да промене гвоздену вољу емира и његових послушника, нарочито по питању најосетљивије теме образовања.

Пет година касније, нема простих нити брзих решења.

У Наџијиној радионици за прављење џема, сто препун њеним урамљеним сертификатима за обуку – од локалних авганистанских института до сада угашеног УСАИД-а – потврђује њене напоре да постане већи и бољи предузетник упркос све строжим ограничењима.

Из године у годину, једно ново друштво почиње да поприма облик.

Али многи Авганистанци настављају да се боре и моле за другачију будућност – и наду да их свет неће заборавити.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk