Претње, уцене и страх: Са каквим се насиљем суочавају девојке у Србији

„Толико си ружна да не можемо да те гледамо."

Била је то само једна од порука које је добијала Милица Павловић док је ишла у средњу школу.

„Слали су их вршњаци са којима сам ишла у одељење.

„И онако сам била несигурна око изгледа, повучена, стидљива и збуњена", присећа се 27-годишња девојка за ББЦ на српском.

О тим порукама није говорила никоме.

„Ни родитељима, ни наставницима.

„Мислила сам да ћу да истрпим док не завршим школу", каже Милица.

Њено искуство један је од примера дигиталног насиља у које спадају увреде, претње, уцене, сексуално насиље, упорно контактирање, контролу партнера, објављивање приватних фотографија без пристанка или стварање лажног интимног садржаја помоћу вештачке интелигенције (АИ).

Свака осма девојка у Србији узраста од 16 до 29 година добила је претње или уцене на интернету, док се чак 60 одсто жртава не обраћа полицији, показује најновије истраживање Центра за слободне изборе и демократију (ЦеСИД).

Иза узнемиравања често стоје бивши партнери, познаници или вршњаци, а страх од последица и неповерење у институције додатно отежавају пријављивање насиља, указују истраживачи.

Иако се одвија у дигиталном простору, последице таквог насиља често се осећају и ван интернета.

Чак 89 одсто испитаница које су биле изложене дигиталном насиљу, кажу да је значајно утицало на њихов живот.

Неке су промениле понашање на друштвеним мрежама, а друге угасиле налоге.

За разлику од појединих европских држава које су увеле посебна кривична дела за одређене облике дигиталног насиља, правни систем Србије га не познаје јединствено кривично дело.

„Кривични законик Србије препознаје низ дела у дигиталном простору, иако нису посебно дефинисана као дигитално насиље.

„На пример, угрожавање сигурности, претње, увреде или друга кривична дела путем друштвених мрежа, порука или коментара", објашњава адвокаткиња Јелена Дрндаревић за ББЦ на српском.

Проблем постоји код неовлашћеног дељења интимних фотографија и снимака.

„Такво понашање тренутно није посебно препознато као засебно кривично дело", додаје.

'Болно и тешко'

Последице дигиталног насиља не завршавају се када се екран угаси.

Док је била средњошколка, Милица је одлазила код психолога због честих напада панике.

„Кад бих помислила да морам у школу, следећег јутра бих почела да се гушим", присећа се.

Напад панике је изненадни, интензиван талас страха или непријатности.

„Прилично је болно и тешко искуство и не превазилази се лако, посебно кад сте тинејџерка", каже МИлица.

Деца и млади спадају међу најизложеније кориснике дигиталних технологија, пише у истраживању ЦеСИД-а.

Чак 86 одсто деце у Србији користи интернет свакодневно, подаци су платформе „Чувам те".

Међу децом узраста од девет и десет година тај проценат износи 65 одсто, док готово сви тинејџери од 15 до 17 година, њих 98 одсто, интернету приступају сваког дана, најчешће преко мобилних телефона.

Дигитално насиље може да остави озбиљне последице по ментално здравље жртава, показују истраживања.

Међу најчешће забележеним последицама су анксиозност, депресивни симптоми, осећај стида, нарушено самопоуздање и повлачење из друштвеног живота.

Жене које су биле изложене онлајн насиљу наводиле су да су због тога доживљавале психолошке тегобе попут посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП), док су многе почеле да се аутоцензуришу и ређе учествују у јавним расправама, пише у извештају организацијеУН Wомен из 2026.

Дигитално сексуално насиље: 'Живот у страху'

Двадесетдеветогодишња Анђела* из Београда каже да је дигитално насиље доживљавала у више партнерских односа.

„У почетку, нисам увек препознавала понашања као насиље", каже ова девојка за ББЦ на српском која је говорила под условом промене имена.

Временом су се, каже, границе померале.

„У једном односу почела сам да се плашим да би партнер могао тајно да ме фотографише у току сексуалног односа и да то дели на порнографским сајтовима, јер су се у свакој свађи појављивале такве претње", присећа се.

Каже да није могла да зна да ли је то заиста радио, али је „страх постао довољно јак да је почела да размишља шта би могао да објави или проследи другима".

Плашила се и да би приватне преписке могле да буду подељене без њеног пристанка.

„Више није била ствар само у порукама, већ у сталном осећају понижења, мржње и страха од тога шта још може да уради“, каже 'Анђела'.

Сличан образац, додаје, препознавала је и у другим односима - потребу за контролом, притиском и осећај да дигитални простор није нешто што може једноставно да напусти.

„Мислим да је управо ту тешко повући границу, када више не размишљате само о ономе што се већ догодило, него почнете да се плашите свега што би могло да уследи", објашњава она.

Једна од основних карактеристика дигиталног насиља јесте неограниченост у простору и времену, указује ЦеСИД.

Посебан изазов је брзина ширења садржаја.

„Информације, фотографије или видеозаписи за свега неколико минута могу да буду доступни хиљадама или милионима корисника.

„Једном објављен садржај може да буде копиран, сачуван, подељен на другим платформама", пишу истраживачи.

Дрндаревић објашњава да интернет може да олакша одређена понашања, јер је „људима често лакше да напишу увредљив коментар или поруку него да исто кажу некоме уживо."

„Механизми су слични као и код других облика насиља - циљ може бити да се жртва омаловажи, понизи, застраши или да осети стид пред околином", указује она.

'У питању није само порука'

Вида Давидовић, драмска списатељица и теоретичарка књижевности, са феминистичком платформом Оснаженеистраживала је сексуално и психолошко насиље у свету уметности кроз разговоре са девојкама и женама.

„Проблем се јавља тамо где постоји неравнотежа моћи.

„Говоримо о ситуацијама у којима мушкарац на позицији користи ауторитет на начин који жена доживљавају као притисак, узнемиравање или условљавање", каже Давидовић.

У дигиталном простору, такво понашање може да почне комуникацијом која на први поглед не мора да изгледа као отворена претња, додаје.

„Није довољно гледати само садржај једне поруке.

„Важно је ко је шаље, какву моћ има и да ли жена заиста може да одбије такву комуникацију без страха од последица", указује она.

Дигитално насиље, сматра она, често прати и осећај да починилац неће сносити одговорност.

„Интернет пружа привид анонимности и удаљености, због тога се границе често прелазе много брже него у непосредној комуникацији."

Притисак може да се испољи кроз упорно слање порука, очекивање да се на њих одговори или интензивирање контакта када друга особа покушава да прекине комуникацију.

„Некада жена има осећај да мора да одговори, јер зна да ће у супротном стићи још порука или да ће притисак постати јачи."

Коме можете да се обратите за помоћ у Србији?

Више од половине испитаница, које су доживеле дигитално насиље, није предузело ниједну меру заштите.

Дигитално насиље се најчешће одвија на Instagramу и Facebookу, док је починилац у већини случајева непознат или корисник анонимног профила, пише у истраживању ЦеСИД-а.

Оно најчешће остаје у дигиталном простору, али може бити повезано и са физичким насиљем.

У 88 одсто случајева насиље је остало онлајн, док је у осам представљало наставак претходног физичког насиља, а у четири одсто постојао је покушај да прерасте у физичко узнемиравање, показује истраживање.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk