Од 'звучног оружја' до свађа међу рибама: Тајни свет подводних звукова

Испод површине океана, језера и река налази се скривени свет препун кликтања, пуцкања и песме.

Рибе се свађају око станица за чишћење, шкампи користе „звучно оружје“ да ухвате плен, а један сићушни инсект чак прави буку достојну читавог оркестра.

А опет је ова звучна подлога углавном недоступна људима на копну, каже физичарка Хелен Черски, водитељка ББЦ-јеве радијске емисије Ретка Земља и ауторка Плаве машине, књиге о томе како океан обликује наш свет.

„Површина океана служи као двосмерно огледало.

„Звук се спушта с неба и одбија се о површину право горе, а сав подводни звук могао би да се попне до површине, али се одбија од ње и силази назад доле.

„Тако да он никад не стигне до нас.“

Звук јачи од слике

За људе, вид је наше доминантно чуло.

Али под водом, правила су другачија.

Не продире много светла дубље од 200 метара, а звук постаје кључни начин на који се морске животиње крећу и комуницирају, нарочито на великим удаљеностима.

„Вода је веома добра за пренос звука“, каже професор Стив Симпсон, морски биолог са Универзитета у Бристолу, у Великој Британији.

„Он путује око четири и по до пет пута брже него кроз ваздух.“

Студија коју је његов тим спровео недавно показала је да рибе прво користе звук да лоцирају корални гребен, а да други знакови из природе постану важни тек после тога.

„Једном кад се упуте ка њему, тек тад могу да намиришу одређене типове станишта.

„А кад се приближе њиховим сапутницима из јата, могу да виде једни друге“, каже Симпсон.

Звуци мора

Морске животиње су развиле фасцинантан дијапазон начина за произвођење звука, који сви придодају у количини буке под водом.

Китови производе звуке пропуштајући ваздух кроз специјализоване вокалне структуре.

„Китови усани, међу којима и плави китови, китови перајара, производе снажне звуке ниске фреквенције који могу да путују кроз бескрајна беспућа океана“, каже Симпсон.

Неке врсте китова чак могу да „разговарају једни са другима са једног краја Пацифика на други, са једног краја Атлантика на други.“

Локалније гледано, зубати китови и делфини користе кликове и зујања да открију где се налазе уз помоћ технике зване ехолокација.

Неке рибе вибрирају пливачком бешиком - мехуром испуњеним ваздухом у њиховом телу - да би произвели звуке, док други шкргућу зубима или кликћу вилицама.

Јастози чак производе звук стругања трљањем продужетака антена о турпију испод очију, „као што би виолиниста свирао виолину“, каже Симпсон.

Мужјак амбонске дамске рибе Западном Пацифику развио се тако да производи препознатљиве звуке високог тона, помало као птица, да би привукао женке да дођу и полегну јаје у њихова гнезда.

То је фреквенција коју не користи скоро ниједна друга животиња, каже Симпсон, што јој помаже да се издвоји у бучном простору.

„То је помало као пријатељ са препознатљивим смехом који можете да распознате на веома бучној журки.“

Понекад се вокализације одвијају између различитих врста.

Симпсонов тим је недавно снимио снепера и анђеоску рибу како се свађају „око тога ко има право на станицу за чишћење испод мале стеновите избочине“.

Чак и животиње које су нам деловале тихо могу да допринесу свеопштој буци под водом.

На Новом Зеланду, морски јежеви користе властите шкољке као природна појачала, стварајући „невероватан хор“ кад велики број њих пасе на стеновитим гребенима, каже Симпсон

„Многе животиње могу да пронађу обалу користећи управо звук морских јежева.“

Али за њега, најневероватнија акустична животиња је шкљоцајући рак.

Овај сићушни љускар затвара властита клешта светлосном брзином, стварајући мехур који имплодира под притиском, производећи „стравичан прасак“, температуре од око 3.000 степени Целзијусових, па чак и светлосни блесак, каже Симпсон.

Звук уме да омами плен, а Симпсон то описује као „најневероватније звучно оружје“.

И звуке не производе само морске животиње.

Језерца, језера и реке такође умеју да буду бучна места.

Доктор Џек Гринхал, еколог и акустичар са Универзитета Мекгил у Канади, каже да водени инсекти могу да произведу звук стридулацијом - трљањем два чврста дела тела једно уз друго.

Он каже да један слатководни инсект, патуљаста весларица, „може да произведе најгласнији звук у животињском царству, релативно гласан у односу на величину његовог тела.“

Дугачак свега два милиметра, он може да произведе звук јачине од око 100 децибела „трљајући пенис уз властити абдомен“.

Гринхал то пореди с оним нивоом буке као да седите у првом реду на концерту оркестра.

Можда највише од свега изненађује то што подводне биљке и алге такође производе звуке док раде фотосинтезу.

„Као заједница, ми још нисмо до краја сигурни како они то раде“, каже Гринхал.

Можда има неке везе са мехурима кисеоника које испуштају који доприносе „овој врсти лудих куцајућих звука“, каже Гринхал, који подсећају на џез бубњара.

Погледајте видео: Птица бубњар - Ринго Стар животињског света

Мењање подводне звучне позадине

Али људска бука може такође да допринесе дијапазону подводних звукова.

Черски указује на истраживање које је анализирало нивое хормона стреса кортизола сачуваног у узорцима ушне масти код китова усана током 20. века.

Нивои кортизола чини се да су флуктуирали у складу с успоном и падом индустријског лова на китове.

Међутим, током Другог светског рата, „иако је лов на китове опао јер су људи били заузети убијањем једни других“, нивои кортизола били су високи.

Могуће је да су китови били под стресом због звука „битака на мору, топова, бомби, разарача, падова авиона, можда чак и сонара“, каже Черски.

Симпсон каже да огроман број бродова, рибарских бродица и глисера, као и различитих обалских активности као што су бушење нафте и гаса, изазивају „стрес код животиња на свим нивоима“, утичући на активности од откривања грабљиваца до успеха у размножавању.

На Великом коралном гребену, његов тим открио је да је бродски саобраћај близу корала повезан са „око 40 одсто смањења репродуктивног учинка риба“.

Померање бродова даље од њега повратило је „акустично уточиште“ коралних гребена.

Али разумевање шта радимо природном звучном пејзажу значи да људи такође могу да покушају да ограниче властити утицај и користе звуке за позитивну промену.

Научници истражују да ли завеса ваздушних мехурова, међу њима из природних извора као што су морске алге, могу да им помогну да заштите морски живот од звучног загађења на местима као што су луке.

Кад су корали оштећени избељивањем, Симпсон каже да могу да спадну на „око четвртину њиховог нивоа звука“ јер животиње које производе буку или одлазе или умиру.

„Свих тих пуцкања, кликтања, гргољања, трубљења, крештања више нема.

„Само повремено тужно шкљоцање које вам даје до знања да је ту некада био корал.“

Да би се изборили са тим, истраживачи су експериментисали са пуштањем снимака здравих корала на подводне звучнике.

„Можемо да вратимо звучни пејзаж и почнемо да привлачимо следећу генерацију“ морског живота, каже Симпсон.

Већина нас никад не чује кликтање, гакање и хорове подводног света.

Али ако пажљивије ослушну, истраживачи се надају да ће разумети не само како ови екосистеми функционишу, већ и како боље да их заштите.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk