Слоница која није умела да преболи: Шта награђиване фотографије откривају о животињској тузи

Фотограф Федерико Веронези присуствовао је срцепарајућој сцени док је пратио крдо слонова који су трупкали дуж исушеног речног корита у намибијској пустињи у септембру 2025. године.

Сусрео се са женком слона која је носила мртворођено младунче, са сићушним ногама обмотаним око њеног трупа и беживотним телом које се клатило у ваздуху.

„Био је то интиман тренутак, готово духовни“, присећа се Веронези.

„Беба је још била потпуно нетакнута и мекана.

„Још се није укрутила, тако да је очигледно да се родила током ноћи или можда свега неколико сати раније.“

На први поглед, ова потресна сцена деловала је као да приказује мајчину тугу.

Али као што ће Варонези сазнати касније, ово ретко понашање којем је присуствовао имало је изненађујући обрт који је откривао још сложенију осетљивост него што је то на први поглед изгледало.

Веронези је следио крдо неколико сати и забележио неке невероватно упечатљиве слике, од којих је једна (види слику испод) освојила главну награду такмичења Најбоље фотографије дивљих животиња за 2026, које организује Природњачки музеј у Лондону.

Женка слона носила је младунче сатима, повремено га спуштајући да би се хранила или пила воду, након чега би га поново покупила и наставила путовање дуж реке Хуаб, каже Веронези.

„Помислио сам:, 'Ово је једна јако тужна сцена, али људи морају да је виде.' Ова фотографија јасно ставља до знања колико ови слонови пате, како имају сложена осећања, која људи можда не везују за животиње.“

Веронези је на крају открио да слоница није носила властито мртворођено младунче.

„Она није била мајка“, каже Кристин Винтер, директорка програма конзервације при Помоћи у слоновско-људским односима (ЕХРА), непрофитној организацији која ради на заштити пустињских слонова Намибије.

Ова женка, која данас има 14 година, и сама је изгубила младунче пре две године.

Од тада је носила мртворођену младунчад других слоница у четири засебна наврата, каже Винтер.

Ово је први пут да је овакво понашање документовано у овој области, додаје она.

Ово откриће „свакако даје нову димензију дубини емоција ових животиња“, каже Веронези.

„Још је потресније како се ова женка понаша после сопственог губитка, као да покушава да се поново споји са властитим младунчетом.

„Бол је не напушта ни после толико година.“

Емоције слонова

Постоји неколико теорија зашто је слоница носила младунче толико дуго.

Ово понашање могло би да буде нека врста „психолошке обраде емоција“, каже Винтер.

„Можда је то њен начин да обради смрт и не успева још да је преболи, можда је била трауматизована губитком властитог младунчета и због тога се пребацује на овакво понашање сваки пут кад неко друго умре.“

А можда је желела да заштити тело младунчета од грабљиваца, додаје Винтер.

Веронезијеве фотографије пружају увид у животе 150 намибијских пустињских слонова који живе дуж пет речних корита у пустињи Намиб и селе се на велике удаљености у потрази за храном и водом, хранећи се махунама дрвећа Ана (Фаидхербиа албида) или травом у поплавним равницама.

Они нису јединствена слоновска врста, већ преко екотип: популација која се прилагодила сушном окружењу кроз научено понашање уместо генетске адаптације, слично намибијским пустињским лавовима који живе дуж Обале костура.

„Њихово знање је оно што их чини истински посебним, али и веома рањивим, зато што једном кад то знање нестане, не може лако да се замени“, каже Винтер.

Врста у опадању

У протеклих 20 година популација је у сталном опадању, каже Винтер.

То је тако делом због еколошког притиска, посебно дугих периода суше, али је углавном због појачаног сукоба са људима, додаје.

„Разлог за тај сукоб је углавном вода.“

Слонови долазе на фарме и обарају водене резервоаре, извлаче цеви и ломе пумпе, „тако да толеранција људи према присуству слонова није на нарочито високом нивоу“, каже она.

„Ове приче залазе дубоко и трају веома дуг временски период.“

Стопа смртности новорођених младунаца представља велики разлог за бригу, каже Винтер.

„Веома је висока и страшна.“

Само је двоје младунаца преживело од укупно 16 рођених између 2014. и 2022. године, каже она.

Једна теорија зашто умире толико много младунаца пустињских слонова је да су рођени превремено, „зато што женке нису довољно физички способне да изнесу трудноћу до краја“, каже Винтер.

То би могло да буде због хроничног стреса од сукоба са људима, каже она.

Истраживања показују да слонови могу да пате од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) због последица сукоба са људима.

Кад год тим ЕХРА наиђе на мртворођену младунчад, она су веома мала, додаје Винтер.

Обично је здраво новорођено младунче тешко између 100 и 120 килограма, каже она.

Мртворођена младунчад, са друге стране, теже око 60-65 килограма.

ЕХРА сарађује са Данијелом Чусид, стручњакињом за слонове и доценткињом на Универзитету Блумингтон у Индијани, како би анализирала факторе животне средине, као и како хронични стрес може да утиче на пустињске слонове у Намибији.

Они тренутно сакупљају узорке измета да би их тестирали на тешке метале, вечне хемикалије (као што је ПФАС) и проверавају штитасту жлезду слонова и хормоне кортизола, у склопу пројекта који траје до 2028. године.

„Желимо да утврдимо степен парења у сродству у овој популацији, у поређењу са другим популацијама и да ли младунчад која преживе имају различити родитељски педигре од оних која су умрла“, каже Чусид.

Џојс Пул, водећа стручњакиња за слонове из афричке саване и оснивачица непрофитне организације за конзервацију Гласови слонова, описује Веронезијеве фотографије као „истински потресне“.

Она је присуствовала сличној реакцији мајке слонице на њено мртворођено младунче у Кенији.

„Није га носила, већ је покушавала да га подигне и потом је стајала и бранила га два дана“, каже Пул.

Нада се да ће фотографије навести људе да схвате да су „слонови способни за тугу и патњу“.

Изгледа да слонови проживљавају тугу кад им умре дружбеник.

Примећени су како посећују посмртне остатке чланова породице и незнанаца подједнако, додирујући њихове кости и стојећи поред остатака на дуге периоде као током бдења.

„Пустињски слонови се гурају до саме ивице истребљења, не само од климатских промена већ и од дозвола за трофејни лов које издаје намибијска влада“, каже Пул.

„Морамо да учинимо више како бисмо спречили њихову трауму.“

За Веронезија, интеракција женки слонова и мртворођених младунаца је „понашање малтене налик људском.“

„Због тога сам сматрао да је то толико невероватан тренутак“, каже он.

„Моја порука је да је свака јединка слона створење вредно разумевања и очувања.

„Морамо не само да очувамо врсту, већ и благостање сваке јединке.“

Фотограф се нада да ће његове слике „отворити мали прозор у душу слонова и дубину њихових осећања“.

Награду Фотографија дивљих животиња године установио је и води Природњачки музеј у Лондону. Изложба је отворена до јула 2027. године.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу, Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk