'Где су звезде и које боје је Месец': Шест неоснованих сумњи о мисији Артемис Два

„Свака довољно напредна технологија изгледа као магија", говорио је Артур Кларк, британски писац научне фантастике и аутор књиге 2001: Одисеја у свемиру.

Док се четворочлана посада мисије Артемис Два, која је оборила рекорд у најдаљем одласку од куће до сада забележену у људској историји, на интернету се смењују одушевљене похвале и неосноване сумње да 'они нису ни отишли тамо горе'.

После више од пола века и чувених Аполо мисија, 1. априла 2026. први пут се ка Месецу упутила свемирска летелица са астронаутима.

Кристина Кох, Рид Вајзмен, Џереми Хансен и Виктор Гловер су у летелици Орион дошли најдаље него било који човек пре њих.

Били су удаљени од Земље чак 406.000 километара, а Месец им је био 'надохват руке', делило их је само 6.500 километара, што је нешто мање него од Београда до Бостона, на источној обали САД.

Свет је нестрпљиво ишчекивао њихове фотографије и снимке удаљене стране Месеца и планете Земље.

Док су многи одушевљено пратили догодовштине посаде Артемис Два, други сумњају и сматрају да је реч о 'новој намештаљци' у режији америчке свемирске агенције (НАСА).

На друштвеним мрежама има коментара да „људи никада нису ни слетели на Месец", да су „фотографије мисије Артемис Два направљене захваљујући вештачкој интелигенцији јер нема звезда и увек се види само једна страна Земље" и неки други.

Ово је шест најчешћих сумњичавих тврдњи читалаца ББЦ-ја који оспоравају достигнућа мисије НАСА-е Артемис Два.

На сва питања одговара Анђелка Ковачевић, професорка астрономије на Природно-математичком факултету у Београду, чије је ужа специјалност астрофизика.

1. 'Јесу ли уопште летели ка Месецу?'

Да ли су људи заиста летели ка Месецу је питање поверења у историјски документован рад огромног броја инжењера, научника и стручњака, међу којима су били и људи пореклом из Србије, попут Дејвида Вујића, пензионисаног НАСА инжењера.

Био је један од седморице Срба који су активно учествовали у Аполо мисијама.

Поред сведочења инжењера и историјски документованог тока, ту су и физички докази да су мисије заиста стигле до Месеца.

Током слетања мисије Аполо 11 на површину Месеца, астронаути су на Земљу донели 382 килограма лунарног материјала (стене, језгра, реголите, песак и прашину).

Они се и данас проучавају у лабораторијама и користе за нова научна сазнања о настанку и еволуцији Месеца.

Лунарна прашина је изузетно ситна и токсична.

Статички се лепила за одела астронаута, оштећивала рукавице и гребала заштитна стакла камера.

Због тога се и сада интензивно проучава, не само као траг прошлих мисија, већ и као озбиљан проблем за будуће летове и боравак људи на Месецу.

Астронаути мисија Аполо 11, 14 и 15 поставили су на Месецу и ретрорефлекторе, специјалне уређаје који мере време повратка снопова ласера усмерених са Земље.

То значи да на површини Месеца и данас раде артефакти које су оставили учесници Аполо програма.

Погледајте фотографије посаде мисије Артемис Два

2. 'Одакле им интернет': Како се шаљу фотографије?

Важно је нагласити да се не користи „обичан интернет" као у свакодневном животу, већ специјализована свемирска комуникациона инфраструктура са земаљским станицама, великим антенама и релејним системима.

Слике и видео снимке као дигиталне податке на Земљу, посада мисије Артемис Два шаље путем НАСА мрежа за комуникацију у свемиру.

То су пре свега Неар Спаце Нетwорк и Дееп Спаце Нетwорк.

Оне омогућавају сталну размену података (од здравствених до безбедности мисије) летелице Орион и контролног центра на Земљи.

Артемис Два уводи и нову могућност: ласерску комуникацију помоћу које може да се шаље знатно више података него што је могло радио-мрежама.

Има и ограничења.

Када је Орион пролазио иза Месеца, дошло је до планираног прекида везе, јер ово небеско тело блокира радио-сигнале према Земљи.

По поновном изласку летелице иза Месеца, Дееп Спаце Нетwорк поново је успоставио везу са Ориониом.

Због велике количине података, неке информације се по доласку на Земљу пакују.

Приоритет су комуникација посаде и кључни подаци мисије.

Аполо мисије нису користиле интернет, већ специјални свемирски радио-систем Унифиед С-Банд.

Он је обједињавао глас, команде, телеметрију, праћење, даљиномере и телевизију у јединственом комуникационом систему између летелице и Земље.

Телевизијски сигнал са Месеца на Земљу могао је да се преноси преко радио-система, али се фотографије високог квалитета углавном нису слале као данас.

Бележиле су се камерама са филмом и потом физички враћале на Земљу.

3. 'Зашто сад не слећу на Месец, а јесу 1969, иако је технологија данас напреднија?'

Свемирска мисија није само збир напредних уређаја, већ веома сложен систем у којем безбедност, поузданост, маса, гориво, комуникација и услови слетања морају да буду усклађени до крајњих граница.

Програм Аполо развијен је у другачијој историјској ситуацији, са јасним циљем да човек што пре стигне на Месец, уз знатно већи прихватљив ниво ризика него што би се данас допустило.

Савремени програм Артемис Два има другачију филозофију.

Циљ није само симболично слетање, већ безбедан и одржив повратак људи на Месец, са амбицијом да се тамо остане дуже и да се припреме будуће мисије.

То нужно значи више тестирања, провера и спорији темпо.

Данашња планирана слетања су и технички захтевнија.

Аполо мисије слетале су на пажљиво биране повољније области, док је Артемис циљао јужни, удаљенији пол Месеца, где су услови знатно тежи - терен је сложенији, осветљење неповољније, сенке дубоке, а навигација и безбедно спуштање много захтевнији.

Није тачно да људи данас не могу да слете на Месец, већ сада покушавају да то учине на тежем месту, уз веће безбедносне захтеве и са дугорочнијим циљевима него пре више од пет деценија.

Погледајте видео о Нилу Армстронгу, првом човеку који је спустио ногу на Месец

4. 'Зашто се на фотографијама не виде звезде?'

Звезде се углавном не виде зато што су камере подешене за врло осветљене објекте у првом плану: астронаута, лунарни модул, Земљу или осунчану површину Месеца.

Када је експозиција кратка, тамна позадина неба остаје без видљивих звезда.

НАСА то објашњава и на примеру савремених свемирских снимака.

Када је објекат у кадру веома светао, користе се кратке експозиције, па се много слабије звезде не региструју.

То значи да је разлог фотографски, а не 'мистериозан'.

НАСА објављује и фотографије из свемира са дугом експозицијом на којима се звезде и њихови трагови виде веома јасно.

За Аполо је то важило зато што су астронаути фотографисали осунчану површину Месеца и себе на веома јаком светлу.

Код Артемиса Два важи исто основно правило, само са савременим дигиталним камерама и преносом података.

Ако је експозиција прилагођена светлој површини Месеца или летелици, звезде се неће видети.

Кад би се користила дужа експозиција за тамно небо, звезде би се појавиле, али би осветљени објекти у првом плану били превише светли.

Погледајте три занимљива тренутка током мисије Артемис Два

5. 'Где је друга страна Земље на фотографијама посаде Артемиса Два?'

То је пре свега последица путање лета, оријентације летелице и геометрије положаја Земље, Месеца и Сунца.

НАСА је саопштила да Орион током мисије мора да одржава комуникацију и праћење преко система Неар Спаце Нетwорк и Дееп Спаце Нетwорк.

То значи да се летелица креће и оријентише у оквиру врло конкретне геометрије мисије, а не насумично и због тога се Земља у многим кадровима појављује из сличне перспективе.

НАСА је на фотографијама посаде Артемис Два показала и да исти поглед на Земљу може изгледати веома различито у зависности од експозиције камере.

На једној слици Земља изгледа светлије, а на другој, са другачијим подешавањем, боље се виде тамнији делови, поларна светлост и ноћни сјај.

То не значи да се „увек види иста страна", већ се често види иста или слична хемисфера из сличног угла, али у различитим условима осветљења и са различитим подешавањима камере.

Земља се и ротира, али фотографије често настају у релативно кратким временским размацима, па промене нису увек одмах упадљиве.

Доминантан утисак „исте стране" настаје зато што се објављују кадрови у којима је Земља најјасније осветљена и визуелно најупечатљивија.

НАСА галерија путовања ка Месецу за Артемис Два управо приказује више таквих погледа Земље из Ориона.

Погледајте како изгледа тамна страна Месеца из летелице Орион

6. 'Плав, па сив': Које је боје заправо Месец?

Месец је углавном сив, али не у потпуности.

Његова површина има читав низ нијанси: од тамносиве и пепељасте, преко топлијих браонкастих тонова, до благих плавичастих подручја.

Те разлике су последица минералног састава, нарочито количине гвожђа и титанијума, као и геолошке историје појединих његових региона.

Када Месец гледамо голим оком са Земље, те разлике углавном нису лако уочљиве и цео диск делује готово једнолично, углавном је сребрнасто-сив или беличаст.

Тај утисак је делимично последица контраста са тамним небом.

Месец нам изгледа много светлије, него што његова површина заиста јесте.

Суптилне нијансе могу боље да се уоче тек на пажљиво обрађеним фотографијама или при телескопским посматрањима под добрим условима.

Када астрономи објаве појачане колор-снимке Месеца, на њима плави, црвени, браон или жути тонови могу изгледати много израженије него што би их људско око заиста видело.

Не значи да је слика „лажна", већ да је контраст боја појачан како би се ситне разлике у саставу боље виделе.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk