Ако желите да доносите боље одлуке, питајте мрава

Ми људи склони смо да себе сматрамо врхунцем еволуционе пирамиде због наше способности да непрестано и темељно размишљамо.

Али то промишљање нас понекад не одведе много далеко.

Нисмо непогрешиви и често доносимо погрешне одлуке.

Инсекти, с друге стране, упркос сићушним мозговима величине зрна мака, поседују изненађујуће много мудрости за доношење одлука.

Многе њихове способности решавања проблема заправо су послужиле као надахнуће за развој алгоритама који омогућавају ефикасно одлучивање у различитим људским делатностима.

Одлучити који је најбољи начин да се нешто уради није нимало лако, нарочито у свету препуном различитих подстицаја и информација.

То се назива парадокс избора.

Ево пет ствари које од инсеката можемо да научимо о доношењу мудрих одлука.

1. Оптимизација мрава

И мрави се суочавају са сличном дилемом када као група одлучују куда ће кренути у потрагу за храном.

Али су током еволуције развили домишљату стратегију коју примењују различите врсте.

Прво, неколико мрава напушта сигурност њиховог гнезда и креће у потрагу за најближим и најбољим местом за обилан оброк.

Ови авантуристички настројени мрави у истраживање иду насумично, не искључују ниједну могућност и испитују различите путеве.

Док одлазе и враћају се у мравињак, за собом остављају слаб траг феромона на тлу који ће други мрави касније моћи да прате.

Ти феромони временом испаравају, а мрави ће највероватније следити траг који је најјачи.

Мрави који најефикасније пронађу место за храњење враћају се брже носећи плен и поново прате њихов траг феромона пре него што он потпуно испари.

Осим тога, они брже „прослеђују информацију" мравима који крећу за њима у потрагу за храном.

То значи да временом све више мрава користи исти пут и тако за собом остављају све више феромона, због чега мирис тог трага постаје све интензивнији.

Зато се објективно краће путање временом додатно учвршћују, а остали трагови постепено нестају.

На крају, цела колонија заједнички проналази најкраћи и најефикаснији пут, иако ниједан појединачни мрав не зна да је та путања његова.

„Главна лекција јесте да одлуке могу ефикасно колективно да се доносе и без централизоване контроле", каже Марко Дориго, један од директора лабораторије за вештачку интелигенцију на Слободном универзитету у Бриселу у Белгији.

„[Мрави су] једноставне јединке са ограниченим способностима и само локалним информацијама, а ипак су у стању да заједнички решавају сложене проблеме координације".

Овај систем, назван оптимизација колонијом мрава је заправо преточен у алгоритам који се широм света користи за унапређивање планирања, телекомуникација, саобраћаја, и логистике.

Стручњаци користе мрављи алгоритам заснован на понашању мрава за, на пример, планирање железничког саобраћаја, док је Дориго развио AntNET, систем за ефикасни пренос информација унутар комуникационих мрежа.

2. Демократија медоносних пчела

Медоносне пчеле користе метод веома сличан оптимизованој потрази мрава за храном када треба да пронађу ново место за изградњу гнезда.

Неколико пчела извиђачица излеће и насумично трага за погодним местима, баш као што то чине мрави.

Али уместо да остављају трагове феромона, враћају се у кошницу и непосредно саопштавају осталима њихове утиске.

Оне изводе плес њихања за чланове њихове заједнице - ритмички тресу телом како би им пренеле информације о томе да ли је ново место одговарајуће: колико је безбедно, колико је близу, колико је велико, и колико је добро позиционирано.

Што је место за изградњу кошнице боље, то је плес дужи и енергичнији.

Овај плест такође описује и тачну локацију - колико далеко и у ком правцу чланови заједнице треба да лете - па се затим шаље нова група пчела да провери те налазе.

Када се врате, и оне њихове утиске саопштавају плесом: или подржавају плес претходних пчела или нуде нове могућности.

Временом се природно издваја најповољније место: неколико десетина пчела враћа се из извиђачке мисије и изводе плес којим позитивно оцењују исто место.

Оне тако постижу сагласност и на основу тога предузимају даље кораке, баш као и људи у демократским друштвима.

Погледајте видео: Добро дошли у 'самачки хотел' за пчеле у Београду

3. Неодлучни скакавци

Натерати људе да промене мишљење је тешко, нарочито када је група подељена око два избора.

Расправа врло брзо може да доведе до оштре поделе на „црно или бело", што додатно ушвршћује ставове.

Срећом, новије истраживање скакаваца указује на могући излаз из ове уобичајене пат позиције.

Млади скакавци још не умеју да лете, па се крећу у групама и „марширају".

У његовом експерименту, Кристијан (Кит) Јејтс*, професор математичке биологије на Универзитету у Бату у Уједињеном Краљевству (УК), ставио је групе скакаваца у арену кружног облика како би посматрао како заједнички одлучују у ком правцу ће кренути.

Приметио је да скакавци често промене правац кретања после кратког застоја.

Испоставило се да управо тај кратки тренутак неодлучности - када све већи број скакаваца престане да маршира и заузме неутралну позицију - помаже групи да напусти један консензус и пређе у други.

У експерименту је Јејтс тестирао и 19 људи на сличном задатку: организовао је игру у којој су учесници могли да бирају између икс (X) и ипсилон (Y), или да се уздрже од избора.

Као и код скакаваца, показало се да је могућност уздржавања помогла групи да постигне консензус - да изабере X или Y „брже и уз мање недоумица" него када та могућност није постојала, каже Јејтс.

То је зато што се у великој и веома ангажованој групи бројни мали, независни утицаји међусобно поништавају, па је тешко променити општи правац одлучивања, објашњава Јејтс.

Међутим, ако многе јединке постану неутралне, макар и накратко, група која доноси одлуку се бројчано смањује.

„Када је у игри мање активних гласова, исти мали подстицај - краткотрајна промена ставе у оквиру мале локалне групе, нека непоуздана информација, или то што неколико људи промени страну - има већи сразмерни утицај на правац кретања групе", каже Јејтс.

На крају, скакавци нас уче да неутралност може да створи неопходан предах који свима омогућава да поново размотре ситуацију и постигну консензус, каже Јејтс.

Која је поука?

Ако желите да промените постојеће стање, не брините због оних који су неодлучни и подстакните још људи да буду такви.

Бубашвабе са карактером

До заједничког закључка је посебно тешко доћи када у расправи учествује много снажних личности.

Када је у групи много људи који имају изражену потребу да буду „главни", они могу да усмере расправу у њиховом правцу и надјачају колектив.

Међутим, истраживање бубашваба показује да изражене индивидуалне личности унутар групе заправо могу да убрзају доношење одлука.

Неке бубашвабе су смелије, док су друге плашљивије.

Зато је Ајзак Планас-Ситја, доцент на Универзитету у Токију у Јапану, направио компјутерске симулације начина на који се бубашвабе окупљају, на пример, како се склањају у одређени мрачни угао иза фрижидера.

Мењао је параметре система тако да прво нема никаквих разлика у личности, затим да постоје одређене разлике и, на крају, да постоје изражене разлике међу јединкама.

Испоставило се да модели у којима су се све бубашвабе понашале потпуно исто нису ни приближно успевали да дочарају начин на који бубашвабе доносе одлуке у стварном свету.

С друге стране, групе у којима је било великих карактерних разлика међу јединкама су брже доносиле колективне одлуке, јер су остваривале више међусобних друштвених интеракција.

„Био сам веома изненађен.

„Очекивао сам да ћу уочити неки тренд, али не и тако јасан образац који се понавља", каже Планас-Ситја.

То значи да ће групама бубашваба које чине искључиво смеле или истраживачки настројене јединке бити теже да се окупе и изаберу одговарајуће склониште, јер се превише крећу, објашњава он.

С друге стране, групе у којима има превише плашљивих јединки можда ће брзо донети одлуку где да се сместе, али ризикују да изаберу лоше склониште.

„Управо фино усклађивање степена сарадње и разноликости понашања на крају покреће колективну интелигенцију", каже Планас-Ситја.

„Ако је карактер важан код ових малих животиња, можемо само да замислимо какав утицај он може да има на животиње које живе у заједницама у којима постоји додатна друштвена сложеност".

Погледајте видео: Може ли храна инсектима да сачува планету

5. Муве које промишљају

Понекад потискујемо наш унутрашњи осећај да бисмо донели одлуке које сматрамо логичним, чак и када нам оне, дубоко у нама, делују погрешно.

У другим ситуацијама, слепо се држимо дубоких уверења о нечему, а да притом не учимо из сопствених грешака.

Испоставља се да винске мушице могу много тога да нас науче о томе како да будемо свеснији сопственог поступка одлучивања.

Истраживања показују да су винске мушице изузетно способне да интегришу спољашње и унутрашње информације за сваки њихов покрет.

На пример, када бирају између два мириса, што су мириси сличнији, мушице дуже оклевају - као да одмеравају предности и недостатке.

Када се суоче са наградом пријатног укуса, али сиромашном хранљивим материјама, или горком, али хранљивом материјом, муве могу да процене укупну вредност тог избора и да упркос непријатном укусу поједу ту храну да би добиле потребне хранљиве материје.

Такође ће пре изабрати малу, али сигурну награду него велику ако је она ризична, осим ако су веома гладне или под стресом.

Када се здраве муве обуче да повезују одређени мирис са позитивним исходом и наградом, или са негативним исходом и наградом, оне ће често без проблема прићи непознатом мирису да би откриле шта се иза њега крије.

Међутим, муве које су под стресом склоне су да не ризикују.

Као и код мува, наша унутрашња стања понекад замагљују наше расуђивање.

Али нас подсећају и да ти интуитивни осећаји и стечена искуства - сачињени од калеидоскопа ситних делића опажања које непрестано стварамо о себи и другима - могу понекад да нам помогну да донесемо исправне одлуке.

ББЦ на српском је од сада и на ТикТоку, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk