Biljana Plavšić: 'Gvozdena dama' koja je priznala ratni zločin, pa povukla reč

Biljana Plavšić, jedina žena osuđena za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) u Hagu, preminula je 96. godini u Beogradu, objavila je Radio-televizija Republike Srpske pozivajući se na porodicu.

Bivša članica ratnog rukovodstva Republike Srpske preminula je oko mesec dana posle Ratka Mladića, nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske, osuđenog za genocid i ratne zločine, a biće sahranjena u Banjaluci, prenose mediji.

Dok su se pojedini godinama vešto skrivali da bi ipak završili iza rešetaka, Biljana Plavšić, bivša predsednica RS, jednog od dva posleratna entiteta Bosne i Hercegovine (BiH) dobrovoljno se predala sudu 2001.

Optužbe za učestvovanje u progonu nesrpskog stanovništva, genocid i kršenja pravila rata prvobitno je negirala, da bi godinu dana kasnije, u braon sakou, prosede kose, ne skidajući pogled sa belog papira, delimično priznala krivicu.

„Došla sam iz dva razloga: da se suočim sa ovim optužbama i da poštedim moj narod - jer je bilo jasno da bi oni platili cenu bilo čijeg nedolaska.

„Sada sam se uverila i prihvatam da su više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematičnog delovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa područja koje su Srbi smatrali svojim", izgovorila je Plavšić u Hagu.

Priznala je krivicu za progon nesrpskog stanovništva, a druge tačke optužnice su odbačene nagodbom sa tužilaštvom.

„Naš poduhvat je za žrtve imao nebrojene nevine ljude", rekla je tada 72-godišnja Plavšić.

U Švedskoj je odslužila šest od 11 godina zatvora na koliko je osuđena 2003. da bi sa ledenog Baltika povukla priznanje krivice 2009.

Biljanu Plavšić, doktorku bioloških nauka su u zapadnim medijima nazivali gvozdenom damom.

Govorila je da je etničko čišćenje „prirodna pojava" i bila „za rat....do poslednje kapi tuđe krvi".

Oštru retoriku je s godinama ublažila te je u intervju za Vremeizjavila „da je u toku rata moglo više da se postigne", ali da su „kasnije odlučivali, a možda i u toku rata ljudi sa Zapada".

Rat u BiH završen je Dejtonskim sporazumom, a Plavšić je bila među najvećim pobornicima njegovog sprovođenja, tvrdeći da je „doneo granice i suverenost".

U očima zapadnih političara postala je odjednom „umerena političarka".

„Ironično je što je predstavljaju kao umerenu stranku jer se tokom većeg dela rata ogorčeno protivila (Radovanu) Karadžiću, koga je smatrala umereno slabašnim“, izjavio je tada Tim Džuda novinar i autor knjige Srbi: Istorija i mit.

Karadžića, kasnije optuženog za najteže zločine, nasledila je na mestu predsednika Republike Srpske.

Politički lider Srba u Bosni je od čoveka „odmerenih i realnih" izjava u njenim posleratnim govorima postao jedan od krivaca za „širenje korupcije".

„Kako je jedna poznata intelektualka mogla da ćuti suočavajući se sa tolikim ponižavanjima, zločinima, prolivenom krvi i masovnim egzekucijama?

„Kako je mogla ostati čovečna pred takvom izdajom čovečnosti?", pitao se Eli Vizel, američki pisac i dobitnik Nobelove nagrade za mir, u završnoj raspravi pre određivanja njene kazne.

Od biologije do politike

Plavšić je rođena u Tuzli 1930, sledila je roditelje i poput njih doktorirala biološke nauke.

Predavala je na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Sarajevu, a bila je neko vreme i dekanka.

Prethodno se usavršavala na njujorškom Univerzitetu Kornel.

Dok nije ušla u politiku, objavila je više od 100 naučnih radova, istražujući bolesti biljaka i primenjujući elektronsku mikroskopiju u radu (detaljnije proučavanje ćelija i njenih karakteristika) što se za to vreme smatralo naprednim.

Otvoreno se protivila režimu doživotnog jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita.

Posle njegove smrti 1980. Jugoslavija se suočila sa mnogim društvenim i ekonomskim problemima.

Zidovi već oslabljene države popucali su deceniju kasnije, kada se u svih šest republika održavaju prvi parlamentarni višestranački izbori, a nacionalna retorika uzima maha.

Plavšić se baš tada politički angažuje.

„Došla su vremena pred izbore, prve višestranačke. Nikada nisam prihvatala onaj bivši režim (komunistički).

„Mislila sam: 'Evo, hvala Bogu, sada dolaze prvi put slobodni izbori'", objasnila je za Radio Slobodna Evropa.

Sa Momčilom Krajišnikom učestvovala je u osnivanju Srpske demokratske stranke (SDS) Radovana Karadžića, ali je tvrdila da je imala samo člansku kartu.

SDS će, uz Stranku demokratske akcije (SDA) Alije Izetbegovića i Hrvatske demokratske zajednice (HDZ) Stjepana Kljuića 1990. osvojiti najviše glasova u BiH.

Plavšić i Krajišnik su postali članovi kolektivnog Predsedništva BiH, a dve godine kasnije podneli ostavku.

Sledeći put Hrvatske i Slovenije, koje su 1991. na referendumu izglasale nezavisnost, BiH su se odlučile na isti potez godinju dana kasnije, ali su ga Srbi bojkotovali.

Ratni trijumvirat

Kada su Evropska unija i SAD priznale BiH kao nezavisnu državu 1992. Karadžić je proglasio stvaranje Srpske republike Bosne i Hercegovine, kasnije nazvane Republika Srpska, sa sedištem na Palama, predgrađu Sarajeva.

Plavšić je postala potpredsednica, a Krajišnik prvi predsednik Skupštine srpskog naroda BiH, kasnije Narodne skupštine Republike Srpske.

Surovi rat u ovoj multietničkoj sredini, nazivanoj i Jugoslavijom u malom, počinje u proleće 1992.

Plavšić se često pozivala na znanje iz biologije i istraživanja kako bi pravdala zločine počinjene, tvrdeći da „etničko čišćenje može biti i prirodna pojava“.

Obilazila je linije fronta, mnoga oklopna vozila nazivali su po njoj, a za vojnike je bila „srpska carica".

Kritikovali su je zbog srdačanog pozdrava sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, osnivačem Srpske dobrovoljačke garde, koja je učestvovala u sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Opisivala ga je kao „divnog i humanog čoveka koga je nevolja naterala da se lati oružja".

Ražnatović je bio optužen pred Haškim tribunalom za ratne zločine, a ubijen je u januaru 2000. u Beogradu.

Pogledajte video o Ratku Mladiću

Brojni međunarodni pokušaju za okončanje rata nisu uspeli.

Jedan od predloga ponudili su 1993. Amerikanac Sajrus Vens i Britanac lord Dejvid Oven, pod kapom Ujedinjenih nacija.

Rat bi bio zaustavljen, a BiH podeljena na deset kantona raspoređenih tako da nijedan od naroda nema mogućnost da poveže sve kantone u kojima je većina, ali je predlog odbacila Skupština Republike Srpske.

„Bila bi tragedija da prihvatam", preneli su njene reči Alan Litl i Laura Silber u knjizi Smrt Jugoslavije, po istoimenom BBC dokumentarnom filmu.

Za razliku od Karadžića i Krajišnika koji su, govorila je, u dogovoru sa Miloševićem odlučivali o svemu, Plavšić se nije povinovala direktivama iz Beograda.

Pred televizijskim ekipama odbila je da se rukuje sa Miloševićem, zbog čega su je, veruje, vraćali sa beogradskog aerodroma.

„Priznajem da je vrlo teško odupreti se Miloševiću. Sad se vidi - videlo se i u toku rata, ali neki nisu hteli da priznaju, neki su bili slepi i nisu videli da je politika koju vodi Milošević gubitnička... Potpuno.

„Možda nisam ni svesna bila, ali to što sam pre rata rekla Karadžiću bilo je tačno: 'Nije dobro da u Beograd idete po pamet'", ispričala je za Vreme 1999.

Zbog odbijanja međunarodnih mirovnih predloga, Beograd je uveo sankcije Republici Srpskoj.

U beogradskom listu Duga, Miloševićeva supruga, Mirjana Marković nazvala je Plavšić „ženskim Mengeleom sa Pala", aludirajući na zloglasnog lekara nacističke Nemačke.

Pogledajte video: Srebrenica, stradanja i sećanja – tri decenije kasnije

Predsednička fotelja i put za London

Rat je kulminirao u julu 1995, kada su snage bosanskih Srba predvođene Ratkom Mladićem ubile više od 8.000 bošnjačkih mladića i muškaraca u Srebrenici.

Završen je Dejtonskim mirovnim sporazumom krajem 1995, a zemlja podeljena na dva entiteta - Republiku Srpsku i Federaciju Bosne i Hercegovine i distrikt Brčko.

Kada je Mladić optužen za ratne zločine i Amerika ponudila pet miliona dolara za njegovo hapšenje, Plavšić je podlegla pod međunarodnim pritiskom i smenila sa čela Vojske Republike Srpske.

Na izborima te 1996. pobedila je i postala predsednica Republike Srpske.

Optužila je Karadžića i Krajišnika za „korupciju, reketiranje i pljačku male RS“, što je pohvalila Medlin Olbrajt, tadašnja američka državna sekretarka.

Na njene nove političke akcije blagonaklonu su gledali i u Velikoj Britaniji gde su je 1997. srdačno pozdravili jer je „umerena“ i „kako bi joj se položaj malo ojačao".

„Ona je ekstremna rasistkinja i jednako velika ratna zločinka kao i Karadžić.

„Čitav rat je provela obilazeći bojišta i podstičući trupe", izjavila je Sonja Biserko iz Helsinškog komiteta za ljudska prava u Srbiji.

Od Haga preko Švedske do slobode

Početkom 2001. dobrovoljno se uputila u Hag.

„Jedino mogu da uradim što je u mojoj moći i nadam da će biti od neke koristi - da spoznam istinu, kažem je i prihvatim odgovornost.

„Ovo će, nadam se, pomoći muslimanskim, hrvatskim i srpskim nevinim žrtvama da ne postanu obuzete gorčinom, koja često postaje mržnja, i koja je, na kraju, samouništavajuća", izjavila je u sudnici.

Sedam godina kasnije, povukla je priznanje krivice u intervjuu za švedski magazin VI, rekavši iz zatvora da je „sebe žrtvovala“.

„Nisam učinila nista loše. Priznala sam krivicu za zločine protiv čovečnosti da bih mogla pregovarati o ostalim optužbama.

„Da nisam, suđenje je moglo potrajati tri, tri i po godine. S obzirom na moje godine, to nije bila prihvatljiva opcija“, izjavila je Plavšić.

Ovakav potez pokazuje koliko optužene za ratne zločine „nije bilo sramota da izgovaraju ono što ne misle pred sudom samo da bi bolje prošli", rekla je Nataša Kandić iz Fonda za humanitarno pravo ranije za BBC.

Plavšić nije pokazivala kajanje ni godinama kasnije u razgovoru sa Oliverom Simić koja je napisala knjigu o njoj.

Vanredna profesorka Univerziteta Grift u Australiji, rođena u Bosni i Hercegovini, ovu političarku naziva Gospođa, ratni zločinac: Biljana Plavšić, srpska gvozdena dama (Madam, war criminal: Biljana Plavišić, Serbian Iron Lady).

„Nadala sam se da će izraziti žaljenje i kajanje. Ali nije ih bilo.

„Zaista, Plavšić mi je rekla da nije želela da sedi na suđenju kako bi 'slušala sve lažne svedoke i njihove laži'. Nikada nije promenila uverenja", zapisala je Simić u eseju Moje vreme sa 'Gospođom ratnim zločincem', nepokajana u 95. godini.

Tokom višesatnih razgovora u Beogradu, Simić je primetila da Plavšić ne samo da nije osećala krivicu već je i dalje bila uverena da je pravedno postupala.

„Ne, nema razloga za žaljenje. Morala sam da zaštitim moj narod", rekla joj je u jednom od poslednjih susreta.

Simić ukazuje da je možda akademska profesija Biljane Plavšić ono što mnoge istraživače fascinira, a u istu ruku i odbija.

„Ona je podsetnik da visoko obrazovanje ne znači nužno da je neko imun na činjenje zločina", smatra profesorka.

Posle odslužene dve trećine kazne, Plavšić je puštena na slobodu, gde ju je 2009. u Beogradu, sačekao Milorad Dodik, tadašnji premijer Republike Srpske.

„Ostajem u Beogradu sa porodicom, ali jedva čekam da odem u Banjaluku i vidim prijatelje", poručila je po dolasku u Srbiju, dodajući da se oseća „slobodno".

Na vest o njenoj smrti u Beogradu, 17 godina kasnije, Dodik uz saučešće porodici rekao da „njeno ime ostaje upisano u istoriju RS".

„Bila je tu kada se Republika Srpska rađala, kada su se donosile odluke istorijske težine i kada je trebalo zastupati politički položaj srpskog naroda pred svetom", poručio je na Iksu.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk