Невидљиви и уплашени: Живот ЛГБТ људи у малим срединама у Србији

Страх, стид и нелагода.

Овим речима Петар* из Врњачке Бање описује сопствено одрастање.

„Кад сте геј у малом месту, то вам је као да имате етикету на челу", каже он за ББЦ на српском.

Петар данас има 24 године, а и даље се сећа како је било живети „као под лупом".

„У средини у којој сви све познају, гласине се брзо шире, а приватност не постоји.

„Нисам имао утисак да могу слободно да будем оно што јесам", прича о искуству које није ретко.

„У малим срединама су места за запошљавање, изласке и дружења малобројна и ЛГБТ+ људи немају много избора.

„У таквој атмосфери, већина њих бира да крије сексуалну оријентацију или родни идентитет како не би били мета хомофобичног насиља", објашњава Бојан Лазић из организације Да се зна за ББЦ на српском.

Да се тензије према ЛГБТ+ заједници и даље осећају у мањим срединама показали су и недавни догађаји у Пироту.

Тај град је требало да буде једна од првих станица Прајд каравана 18. јула 2026. године, током којег је планирано да прођу још пет градова - Врање, Зајечар, Краљево, Шабац и Лозницу.

Циљ Прајд каравана је да активисти и организатори Параде поноса широм државе промовишу права ЛГБТ+ људи и најаве одржавање Прајда.

За разлику од саме Прајд шетње, која је марш кроз један град, Прајд караван је путујућа кампања у више места, а први пут је без много најава покушана 2019.

Међутим, ни седам година касније, ситуација се није много променила.

Пре одржавања каравана у Пироту организовани су протести против најављеног Прајда, док су организатори пријавили претње упућене активистима путем друштвених мрежа.

„Иако смо пријавили скуп у Пироту у складу за законом, наше јавно окупљање је забрањено, а непријављен, незаконит скуп хулигана и навијача који су викали хомофобичне пароле и нападали и повредили новинаре и новинарке, штитила је полиција и све то немо посматрала", каже Лазић.

Из Министарства унутрашњих послова до објављивања текста нису одговорили на питања ББЦ новинарке у вези са инцидентима у Пироту.

Припадници Министарства унутрашњих послова у Пироту ухапсили су А. М. (2000) и П. М. (2002) због сумње да су извршили кривично дело угрожавање сигурности, објављено је из МУП-а.

Сумња се да су 18. јула око 18.30 часова, на Тргу пиротских ратника у Пироту, пред почетак одржавања Прајд каравана, парадајзом погодили новинарку и камермана телевизије Н1, додали су.

ЛГБТ+ људи у Србији, иако је земља званични кандидат за чланство у Европској унији, и даље су изложени високом нивоу дискриминације, говору мржње и насиљу, а најугроженије су трансродне особе, пише у Извештају Европске комисије о Србији за 2025. годину.

Такође, није остварен напредак у доношењу Закона о истополним партнерствима нити у правном регулисању родног идентитета, пише у Редовном годишњем извештају повереника за заштиту равноправности за 2025.

'Људи у малим местима немају довољно информација'

Филип Вуловић је 2019. за ББЦ на српском причао како је било одрастати као ЛГБТ у Крагујевцу, када је, такође, био отказан караван у појединим градовима Србије.

„У том тренутку још се нисам аутовао породици.

„Сећам се да сам тада говорио како желим да то урадим постепено, тако што ћу најпре приближити тему ЛГБТ заједнице мојим најближима", говори седам година касније за ББЦ на српском.

Од тада се много тога променило.

Завршио је факултет, бавио се активизмом и добио стипендију у Лондону, где тренутно живи.

„Свестан сам да сам имао и срећу и привилегију да имам породицу која ме прихвата и поштује.

„Нажалост, то у Србији и даље није правило, познајем много људи које њихове породице нису прихватиле и због тога су остали без најважније подршке", каже.

Када је одлазио из Крагујевца, то је било пре свега због професионалних прилика, али и зато што је осећао да му је „потребна средина у којој ће моћи слободније да живи".

„Моје искуство из малих средина, посебно са југа Србије, говорило ми је да људи често не мрзе зато што су зли, већ зато што једноставно не познају никога ко је ЛГБТ и немају довољно информација.

„Управо зато сам сматрао да су разговор и едукација важни", каже он.

Изолованост и страх

Петар се са хомофобијом није сусретао само кроз отворене увреде, већ и у свакодневним ситуацијама.

„Није то увек неко директно насиље, некад је довољно да чујеш коментаре у школи, на улици или у кафићу да би знао да ниси пожељан", каже он.

Сећа се да је још у средњој школи почео да мења начин на који говори и понаша се у јавности.

„Пазио сам како ходам и причам, да не бих некоме деловао 'превише геј'", присећа се.

Највише га је, каже, погодило то што није имао коме да се обрати.

„У малом месту нема много људи којима можеш да кажеш шта осећаш, плашио сам се да ће се свака поверена реч раширити."

Слично се осећа и Ања*, ЛГБТ+ жена из Старе Пазове.

„Највеће уточиште ми је интернет заједница и људи које пронађем тамо.

„Овако сам прилично излована", додаје.

Истраживање организације Тхе Раинбоw Пројецтпоказало је да ЛГБТ+ људи, које живе у руралним срединама у свету, ређе користе услуге ЛГБТ+ организација, чешће се боре са депресијом и имају више проблема у школском окружењу од оних у градовима.

Изолованост и мања доступност подршке могу значајно да утичу на ментално здравље и квалитет живота ЛГБТ+ људи у мањим срединама, додају.

ЛГБТ+ млади из мањих средина често граде мреже подршке онлајн када не могу да их пронађу локално, показује истраживање организације Хопелаб.

'Један догађај не промени много '

Петар сумња да појединачне и повремене активистичке акције могу значајно да промене свакодневни живот ЛГБТ+ људи у срединама попут оне у којој је одрастао.

„Људи дођу, прође дан или викенд, а они који ту живе остану са истим комшијама, истим причама и истим страховима", каже.

Највише му је значило када је упознао друге људе из заједнице и када је имао кога да позове.

„Некоме у Београду је можда нормално да оде у ЛГБТ центар или на догађај. У малом месту то није тако", објашњава.

Облици активизма у малим местима зависе од више околности - места, времена, политичке ситуације, циљева, каже Лазић.

„Поједине организације бирају да раде дискретно, окупљајући квир заједницу и организујући дружења, забаве и слично.

„Друге, попут нас из Да се зна више смо опредељени за заговарање, пружање конкретне подршке, организовање протеста, уличних акција, едукацију", каже.

Сваки од тих видова активизма даје резултате и треба га подржати, јер управо захваљујући томе положај заједнице је нешто повољнији него пре, на пример, 30 година, додаје.

У већим градовима, попут Новог Сада и Ниша, постоје организације које директно раде са ЛГБТ+ заједницом.

Зато је ту лакше организовати Прајд караван, каже Лазић.

„У другим градовима не постоји ниједна ЛГБТ+ организација, али постоје људи с којима смо у контакту и којима помажемо да нешто организују у њиховом граду.

„Идеја је да на сваком каравану имамо што више ЛГБТ+ људи из места где се одржава караван, иако смо свесни колико је тешко изаћи јавно као квир особа на квир протест", додаје.

Какве су праксе активизма у свету?

Чест модел активизма у Америци, Енглеској и Канади је такозвани Rural Pride, односно организовање мањих локалних догађаја са мештанима.

За разлику од великих парада које окупљају десетине хиљада људи, Rural Prideдогађаји су обично мањег обима, одржавају се у парковима, библиотекама, или културним центрима и често организују пикнике, радионице, разговоре, пројекције филмова и породичне активности.

Прајд у Глостерширу, мањем месту у Енглеској који је покренут 2006, почео је 2019. да се шири и на мање градове и села, пошто су се организаторима јављали људи заинтересовани за догађај.

Живот ван великих градова може да створи осећај изолованости међу ЛГБТ+ особама, рекао је Ричард Стивенс, председник ове организације, раније за ББЦ.

„Када живите ван града, можете имати осећај да сте један од ретких припадника ЛГБТ+ у тој средини, јер се плашите да разговарате са другима и откријете ко сте, из страха да ће се то проширити по месту“, рекао је Стивенс.

ЛГБТ+ људи у мањим местима често развијају другачије облике видљивости и заједништва од оних карактеристичних за метрополе, пише Мари Л. Греј, једна од најпознатијих ауторки у овој области у књизи На селу: Млади, медији и видљивост квир популације у руралној Америци.

Ранији Прајд каравани

Упркос отказивању у Пироту, организатори не одустају од каравана по Србији.

„Планирамо наставак Прајд каравана у августу посетама Шапцу, Лозници, Краљеву и Зајечару, све у склопу кампање за 5. септембар и велики Београд Прајд.

„Нисмо још одредили датуме осталих каравана, јер нас је ситуација у Пироту пореметила и унела је додатни страх међу ЛГБТ+ људе, али чим донесемо одлуку, обавестићемо људе", каже Лазић.

Први велики Прајд караван у Србији одржан је 2019, уочи Београд Прајда, под слоганом „Не одричем се“.

Прошао је кроз Крагујевац, Краљево, Ниш, Нови Сад, Суботицу, Врање и Зрењанин, али не и кроз Ваљево и Нови Пазар.

У Ваљеву се од шетње тада одустало, пошто су их грађани гађали лименкама, а у Нови Пазар нису ни отишли због претњи које су добили дан пре планиране шетње.

Уследило је неколико година паузе, да би током каравана 2025. поново било протеста и претњи.

У Крушевцу је догађај отказан из безбедносних разлога, а у Чачку и Ужицу је било инцидената.

У Лесковцу је те године скуп одржан уз присуство полиције, док су поједини верници учеснике кадили тамјаном и вређали их.

„Услови за одржавање каравана су увек тешки, јер се ради о малим градовима и врло хомофобичном окружењу.

„Управо због тога смо и покренули караван, како бисмо охрабрили ЛГБТ+ особе из мањих места", каже Лазић.

Историја насиља

Први Прајд у Србији 2001. године практично је разбијен чим је почео, а десетине учесника су повређене.

Више година заредом Прајд је забрањиван или отказиван због безбедносних процена и претњи насиљем.

Током организација ЕуроПрајда 2022. године МУП је забранио првобитно планирану шетњу због безбедносних ризика, после чега су уследили протести, правни спорови и контраскупови.

Манифестација је на крају одржана уз измењену руту и много полиције.

Напади на ЛГБТ+ људе догађају се и ван Прајда.

Организација Да се зна! у извештају за 2024. евидентирала је 105 хомофобних и трансфобних инцидената, међу којима су претње смрћу, физички напади и дискриминација.

Током 2025. догодила се серија напада на ЛГБТ+ локале у Београду.

У мају 2026. пријављено је и пребијање транс девојке и њеног партнера у Београду, а у јулу исте године позната београдска дрег краљица Алексис Пластик нападнута је у градском превозу.

*Имена саговорника су промењена на њихов захтев

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk