Preminuo Dragoljub Mićunović: Profesor, filozof i doajen srpske politike

I golootočanin, i šezdesetosmaš. I skojevac, i demokrata. I profesor, i poslanik.

Sve to, i mnogo toga još, bio je Dragoljub Mićunović filozof, političar i nekadašnji predsednik jedne od najdugovečnijih stranaka u Srbiji - Demokratske stranke.

Preminuo je 26. maja 2026. u 96. godini.

Istaknuti filozof, mentor mnogim kasnijim istaknutim političarima, živeo je u svim Jugoslavijama - predratnoj kraljevini Jugoslaviji, posleratnoj Socijalističkoj Federativnoj Jugoslaviji, SR Jugoslaviji, nastaloj posle raspada dotadašnje države, i Državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, okončanoj 2006.

„Ja sam svašta prošao, ali ostala je jedna stvar koja me čini nespokojnim, to što država i društvo nemaju dovoljno snage da se ozbiljno odnose prema svojoj prošlosti, a u to spada i kontinuitet nasilja koji se sprovodi kroz određen vojno policijske institucije", govorio je Mićunović.

Kao docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu učestvovao je u studentskim protestima 1968, što ga je dovelo u sukob sa jugoslovenskim predsednikom Josipom Brozom Titom, a potom i do udaljavanja sa profesorskog mesta.

„Mićun je bio veliki čovek, veliko srce i moj veliki drug, vrlo sam žalosna“, kaže Vesna Pešić, sociološkinja i jedna od opozicionih liderki iz 1990-ih, za BBC na srpskom, oslovljavajući Mićunovića po nadimku.

„Pamtiću ga iz svih naših revolucija“, dodala je kratko.

Bio je i jedan od intelektualaca koji su ponovo oformili predratnu Demokratsku stranku 1990. i njen prvi predsednik.

Trideset godina je bio poslanik, što u skupštini nekadašnje SR Jugoslavije, potom i Srbiji, ali nikada nije bio na funkciji u izvršnoj vlasti, delom i zato što je „smatrao da se demokratija gradi u parlamentu i kroz parlament“.

Objavio je pet knjiga i više od 100 naučnih radova.

Sa dubokom tugom opraštamo se od Dragoljuba Mićunovića (...) čoveka koji je životom obeležio borbu za slobodu, demokratiju i dostojanstvo politike u Srbiji, saopštio je lider DS Srđan Milivojević.

„Pripada generaciji ljudi koji su znali cenu slobode, jer su je plaćali lično, ali koji od borbe za demokratsku Srbiju nikada nisu odustali".

Detinjstvo u Skoplju, mladost (delom) na Golom otoku

Mićunović je rođen 14. jula 1930. u topličkom selu Merdare, kod Kuršumlije na jugu Srbije.

Rano detinjstvo je proveo u Skoplju, glavnom gradu današnje Severne Makedonije gde se preselio sa porodicom zbog očeve službe i pošao u školu.

U Merdare se vraća uoči Drugog svetskog rata, da bi po oslobođenju školovanje nastavio u gimnaziji u Kuršumliji i Prokuplju.

Tokom raskola na liniji Tito - Staljin, juna 1948, kao mladi član Komunističke partije Jugoslavije i gimnazijalac, našao se među osumnjičenim kao „ibeovac“ i staljinista.

Kazna je glasila: 20 meseci na Golom otoku, ostrvu u Jadranskom moru, na kojem je bio najveći zatvor i logor za političke zatvorenike, gde su slati oni koji su podržali Rezoluciju Informbiroa.

„Dve godine najlepšeg mladićkog doba su mi oduzete, a da mi nije suđeno, niti znam šta je bila moja greška, osim što sam odbio da uskratim pažnju i pomoć mladoj snaji čiji je muž, moj brat od strica, već bio uhapšen“, rekao je Mićunović u intervjuu za list Politika.

„O tom vremenu uglavnom pričam anegdote, a retko govorim o najtežim stvarima", rekao je ranije za RTS.

„Ali sigurno je da sam počeo krajnje kritički da mislim o komunizmu, kao velikoj formi laži i totalitarne svesti, i da budem protiv svakog nasilja."

Po povratku sa robije završio je školu u Prokuplju, a potom upisao studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Diplomirao je 1954.

1960, 1968, 1975.

Po završetku studija predavao je filozofiju i psihologiju u Učiteljskoj školi i gimnaziji u Kruševcu.

Da se zaposli na beogradskom Filozofskom fakultetu nije ga omela robija na Golom otoku, zbog čega ga je kritikovao kolega filozof i političar Nikola Milošević, a Jovo Kapičić, za koga se smatra da je tvorac ovog zatvora, optužio da je tamo bio špijun.

Prvo je izabran za asistenta 1960, a onda i docenta, pošto je odbranio doktorsku disertaciju iz oblasti logike društvenih istraživanja.

Mićunović je predavao istoriju socijalnih i političkih teorija na Odeljenju za filozofiju i sociologiju.

Pored profesorskog posla, bio je aktivan i u redakciji časopista „Filozofija“ i učestvovao u radu Korčulanske letnje škole, koja je od 1963. do 1974. okupljala studente i istaknute svetske naučnike.

Bio je i jedan od praksisovaca, član saveta istoimenog zagrebačkog marksističkog časopisa koji je formalno izdavalo Hrvatsko filozofsko društvo.

Tokom velikih studentskih protesta juna 1968. u Beogradu, bio je jedan od učesnika, organizatora i inspiratora pobune.

Bio je glavni, okupljao je ljude, sve je od njega išlo, ističe Vesna Pešić.

„Svi smo tražili ukidanje privilegija 'crvenoj buržoaziji' koja je stanovala na Dedinju, letovala na Brionima, a hranila se po diplomatskim magacinima“, govorio je Mićunović.

Profesore sa Odeljenja za filozofiju i sociologiju, Tito je označio kao podstrekače junskih demonstracija, pa je 1975, odlukom tadašnje Skupštine Socijalističke Republike Srbije, osmoro izbačeno sa Filozofskog fakulteta - među njima i Mićunović.

„Meni su uzeli pasoš na sedam godina, nisam mogao da idem u inostranstvo, 15 godina nisam mogao da predajem na univerzitetu, gurnuli su nas u nekakav institut i tamo smo pokušali da skupimo disidente i organizujemo šta smo mogli", govorio je političar i filozof za BBC na srpskom.

Bio je to Centar za filozofiju i društvenu teoriju (od koga 1992. nastaje Institut za filozofiju i društvenu teoriju) pri Institutu društvenih nauka na Univerzitetu, na kojem je, između ostalih, Mićunović radio, a potom i vodio, po povratku iz inostranstva.

Prethodno je držao predavanja u Americi, a krajem 1970-ih je boravio i na Univerzitetu u nemačkom Konstancu.

Demokratska stranka, Demokratski centar i DOS

U susret višestranačju i uoči raspada socijalističke Jugoslavije, Mićunović obnavlja rad Demokratske stranke sa još 12 intelektualaca.

Na osnivačkoj skupštini februara 1990. postaje njen predsednik, da bi dve godine kasnije bio reizabran.

Kao predsednik stranke sastao se povodom krize posle devetomartovskih demontracija 1991, prvog velikog mitinga opozicije protiv režima Slobodana Miloševića, upravo sa predsednikom Srbije.

Tom prilikom mu je, pričao je, Milošević ponudio ambasadorsko mesto.

„To je veličanstvena ponuda kad se ima u vidu da je Hruščov (sovjetski lider) Molotovu (sovjetskom političaru i šefu diplomatije) nudio mesto ambasadora u Mongoliji.

„Ali, predsedniče, ja pretendujem na tu vašu stolicu. Nasmejao se i rekao: „E, to ćete, profesore, pričekati“, prepričavao je Mićunović.

Na čelo Demokratske stranke 1994. dolazi njegov pulen, Zoran Đinđić, dok Mićunović podnosi ostavku i napušta je.

„Neki ovo zovu pučem, neki uzurpacijom, neki prevarom, to je nevažno, ali sve je izvedeno prema poznatoj matrici preuzimanja vlasti.

„Ja sam, naravno, to dopustio, ali ne samo zbog 'naivnosti', već prvenstveno zbog one pomenute 'slabosti', poverenja u prijateljstvo, zbog čega mi ni danas nije žao, a nadam se da neće biti nikada“, pisao je u njegovim političkim memoarima „Život u nevremenu“.

Mićunović potom osniva fondaciju „Centar za demokratiju“ koja ubrzo, a potom 1996. i novu stranku Demokratski centar.

Tokom 1990-ih je obavljao različite funkcije u saveznoj skupštini i više puta biran za poslanika.

Na prvim višestranačkim izborima 1990. izabran je za republičkog, a dve godine kasnije za saveznog poslanika na listi Demokratske stranke.

Savezni poslanik je ponovo postao posle izbora 1996. kao član koalicije „Zajedno“, kao i 2000. kao jedan od lidera pobedničke Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Godinu dana ranije, u septembru, organizujući „Okrugli sto opozicionih stranaka“, Mićunović je pozvao sve partije opozicije, što je bila uvertira u stvaranje DOS-a.

Pogledajte video o petooktobarskoj revoluciji

Poslanička karijera i napuštanje politike

U narednih gotovo dve decenije novog milenijuma biran je za poslanika.

Posle formiranja Državne zajednice Srbije i Crne Gore 2003. postaje prvi predsednik njene skupštine.

Novembra iste godine, Mićunović je bio kandidat vladajuće koalicije na neuspelim izborima za predsednika Srbije, kada je izlaznost u prvom krugu morala da bude veća od 50 odsto upisanih birača, protiv Tomislava Nikolića, tada iz Srpske radikalne stranke.

„Dobio sam 893.000 glasova u prvom krugu, nekih 40.000 glasova više od Borisa Tadića 2004. godine, ali tada više nije bio potreban cenzus“, prisetio se Mićunović za Politiku.

Poslednji put za narodnog poslanika biran je 2016.

Četiri godine kasnije, Demokratska stranka je bojkotovala parlamentarne izbore sa čime Mićunović nije bio saglasan.

„Kad sam to pokušao da kažem na tom, za mene poslednjem Glavnom odboru, jedan od tadašnjih potpredsednika me prekinuo posle pet minuta.

„Zahvalio sam se, sišao s govornice i više nikad u stranku nisam kročio“, ispričao je.

Mićunović je govorio engleski i nemački jezik.

Kao predsednik Veća građana Savezne skupštine, postao je prvi laureat Nagrade za toleranciju 2002, a od Ministarstva spoljnih poslova Slovačke je godinu dana ranije dobio nagradu za aktivan doprinos u Zajednice za demokratske promene u Jugoslaviji.

Napisao je više knjiga među kojima su „Logika i sociologija“ iz 1971, „Socijalna filozofija“ 1988. i trotomnu političku biografiju „Život u nevremenu“.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk