'Želeo sam da plešem zauvek, a onda je saobraćajna nesreća sve promenila'

Dok je bio dečak u malom poljoprivrednom mestu Džerilderiju u Australiji, Mark Bru je često plesao na ozidanom postolju na kojem se nalazilo poštansko sanduče njegove porodice.

Noseći vokmen zakačen za šorts i jarko narandžaste slušalice na ušima, ukočio bi se poput statue svaki put kada bi neki automobil prošao, što je bila igra koju je sam osmislio.

„Voleo sam taj osećaj koji mi je ples pružao. Dao mi je samopouzdanje i radost", kaže on.

Ples je bio i strast koja ga je izdvajala od drugih.

Bru je bio jedini dečak u selu koji se bavio plesom i zbog toga su ga deca maltretirala.

„Nazivali su me najgorim pogrdnim imenima koja možete da zamislite."

„Mnoga deca to pokupe iz onoga što slušaju kod kuće od roditelja.

„Bilo je teško biti jedini i stalno imati osećaj da ne pripadaš okruženju", priseća se on.

U jednom trenutku je prestao da pleše, ali su ga devojke iz njegove improvizovane plesne grupe ohrabrile da nastavi.

Od tada se njegov dar brzo razvijao.

Kada je ima 11 godina, nastavnici su savetovali njegovoj majci da mu dozvoli da izađe na audicije za škole scenskih umetnosti u Melburnu i Sidneju.

Primljen je u obe škole i prihvatio je stipendiju u Melburnu.

Odlazak od kuće bio je „užasan", kaže on, ali mu je škola pružila nešto što nikada ranije nije imao - osećaj pripadnosti.

Bru je odabrao klasični balet, iako su mu govorili da njegova stopala nemaju prirodnu predispoziciju za tu vrstu plesa.

„Samo sam radio još više", kaže on.

Na kraju je izborio mesto u Australijskoj baletskoj školi u Melburnu, vodećem konzervatorijumu u zemlji.

Ali težnja za savršenstvom uzela je danak.

Dovodio je sopstveno telo do krajnjih granica, čak je terao kolege iz klase da mu sede na stopalima da bi im se povećala fleksibilnost.

Zbog pritiska kojem je izlagao telo morao je da operiše oba skočna zgloba, ali se oporavio i nastavio da pleše.

U 17. godini već je profesionalno nastupao, a u 19. čak i pre nego što je završio školu, prihvatio je angažman u baletskom ansamblu u Pretoriji, u Južnoafričkoj Republici.

Bila je to odluka koja će mu promeniti život na način koji nije mogao ni da zamisli.

Devet meseci posle dolaska u Južnoafričku Republiku, Bru i troje prijatelja - Sajmon, Tobi i Džoan - su tokom vikenda automobilom krenuli ka rezervatu divljih životinja, na jednodnevno pešačenje kroz prirodu.

„Sećam se samo da je bilo mnogo zabave, smeha i uzbuđenja", kaže Bru.

„A onda se niotkuda pojavio beli bljesak".

Drugo vozilo ih je direktno udarilo - bio je to čeoni sudar.

Bru se priseća trenutaka - činilo se da se sve odvijalo kao u usporenom snimku, njegovi prijatelji su bili bez svesti, imao je zujanje u ušima, a zatim se probudio na šljunku pored smrskanog automobila.

Spasiocima je rekao da prvo pomognu njegovim prijateljima, nesvestan ozbiljnosti sopstvenih povreda.

Helikopterom je prebačen u bolnicu, gde su lekari izveli hitnu operaciju koja mu je spasla život.

Utvrdili su da ima unutrašnje krvarenje, teške povrede organa, kao i pneumotoraksu (kolaps pluća)

„Probudio sam se i shvatio da su prošle dve nedelje", kaže Bru.

„Bio sam na respiratoru, nisam mogao da se pomeram.

„Mama je bila tu i pokušavala je da bude jaka, ali je, naravno, bila slomljena kada me je videla u takvom stanju".

Džoan, Sajmon i Tobi su poginuli u nesreći.

Bru je jedini preživeo.

Lekari su mu saopštili da povreda kičmene moždine znači da više nikada neće moći da hoda.

On je to odbio da prihvati.

„Nisu me poznavali", kaže.

„Nisu poznavali moje telo.

„Bio sam plesač.

„Mislio sam da ću uraditi sve što treba i ponovo prohodati.

„Plesači su veoma izdržljivi ljudi".

Ali po povratku u Australiju, u rehabilitacionom centru u Melburnu suočio se sa stvarnošću.

Pokret se vratio u njegove ruke, ali ne i u noge.

„Ništa se nije vraćalo", kaže on.

„Bilo je poražavajuće".

Uprkos tome, prijatelji su ga ohrabrivali da se vrati u plesnu salu.

U početku nije znao kako.

A onda se dogodilo nešto neočekivano.

Dvoje Bruovih prijatelja iz Njujorka su upoznali koreografkinju Kiti Lan, koja koristi invalidska kolica, i povezali su ih.

Pozvala je Brua da vežba sa njenom plesnom grupom Infinity Dance Theatre.

Prvi put je video profesionalni ples koji izvode igrači u invalidskim kolicima.

„Shvatio sam da je to moguće.

„Morao sam da promenim sopstvenu predstavu o tome kako plesač izgleda".

Bru je 1999., dve godine posle nesreće, otputovao u Njujork.

Počeo je iznova da uči baletske tehnike koristeći gornji deo tela i invalidska kolica.

„Kada sam odlazio iz grupe, bio sam samouveren i imao sam osećaj kao da letim", kaže on.

Bru je kasnije postao cenjeni koreograf i umetnički direktor, poznat po istraživanju pokreta kroz različite oblike tela i fizičke mogućnosti.

Sa koreografom Sidijem Larbijem Čerkauijem je 2024. sarađivao na predstavi An Accident/A Life (Nesreća/Život), delu koje se bavi saobraćajnom nesrećom i odaje počast njegovim prijateljima.

„To je način da iskažem poštovanje prema Džoan, Sajmonu i Tobiju", kaže on.

„Ali i način da ponovo pronađem život".

Njegovo sledeće delo, Dečaci ne plešu (Boys Don't Dance), bavi se porukama koje je slušao tokom odrastanja u seoskom području u Australiji - da dečaci ne treba da plešu.

„Da sam to poslušao, danas ne bih bio ovde", kaže on.

„Biti drugačiji nije samo u redu, to je prelepo".

Danas, Bru ima malog sina Džededaju koji već pokazuje ljubav prema pokretu.

Plešu zajedno kod kuće, zaustavljajući se i „zamrzavajući" pokrete baš kao što je Bru radio kao dečak u Džerilderiju.

„Podseća na mene", kaže on.

„Ima nešto u njemu što želi da pravi pokrete".

Zasnovano na epizodi emisije Outlook na BBC Svetskom servisu.

Pogledajte video: 'Volim što kroz sve prolazimo zajedno'

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk