Manastir u pančevačkoj rafineriji: 'Do ograde jedan svet, iza ograde drugi'

Dugačka plava ograda pančevačke rafinerije nafte bezuspešno pokušava da sakrije visoke, crveno-bele dimnjake i ogromne bele reaktore, ali čuva ono što tražim.

Desetak minuta hoda bilo je potrebno da pronađem manastir Vojlovica, na čijem ulazu je plavo-bela tabla, požutela od prašine i zagađenja.

Na klupi u hladu drveta sedi jeromonah Teodor, čovek duge, sede brade i plavih očiju, jedini stanovnik i iguman ovog manastira.

„Mora čovek da bude uporan da bi ga pronašao, od ovih rampi i ograda se manastir i ne vidi", kaže mi sa blagim osmehom, pa me poziva da mi pokaže manastirsku crkvu.

Topao je majski dan.

U dvorištu manastira, do kojeg sam došao kroz dve ograde rafinerije, dočekuju me aleje crvenih i rozih ruža i uredno pokošen travnjak, pa manastirski konak i kupola iznad kojih se nadvijaju fabrički dimnjaci.

Zidove konaka i manastirske crkve od najbližih postrojenja deli nekoliko metara, jedna kapija i red visokih, zelenih tuja, koje preseca nekoliko metalnih kućica za paljenje sveća.

Veruje se da je crkva nastala početkom 15. veka kao zadužbina Despota Stefana Lazarevića, dok prvi pisani trag o manastiru potiče iz 1542, piše na sajtu manastira.

Manastir Svetih arhanđela Mihaila i Gavrila, kako je njegov pun naziv, dobio je novog stanara 1960-ih, kada je počela izgradnja Rafinerije nafte Pančevo (RNP).

Zemljište je pripadalo Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a manastir je od izgradnje rafinerije bio zatvoren sve do početka 1990-ih, da bi tek od 2007. ponovo dobio monaštvo.

Dvorište manastira od 1960-ih bilo je u vlasništvu Naftne industrije Srbije (NIS), kao i konak, u kojem su bile smeštene kancelarije zaposlenih.

Međutim, rukovodstvo kompanije je11. maja tu imovinu vratilo Eparhiji banatskoj.

Dok hodamo ka crkvi, sve je jači oštar miris isparenja od prerade nafte, a od tutnjanja rafinerijskih postrojenja mučim se da se prisetim šta želim da pitam igumana Teodora.

Kaže mi da je buka koju čujem „redovan hod" rafinerije, a da je bilo dana kada je zvuk daleko jači.

Zagađenje, kako tvrdi, „i oseća i ne oseća".

„Ovde čovek ne može da se navikne, a ne sme ni da se ne navikne.

„Ovo postoji, ali je bitno samo onoliko koliko mu damo važnost i ne sme da utiče na moj monaški život", priča dok polako hoda ka manastirskoj crkvi.

Ulazimo i zatvara teška drvena vrata.

Imam osećaj kao da sam prošao kroz vremenski portal i zakoračio u drugu stvarnost.

Buku više ne čujem, umesto isparenja osećam samo miris sveća i tamjana, a popodnevno sunce gotovo da i ne dopire u zdanje sa visokim svodom i tek nekoliko malih prozora pri vrhu.

„Ovde se prozori ne otvaraju", tiho mi kaže Teodor.

Sudar svetova

Živi ovde duže od šest godina pošto je prethodnih 10 proveo u monaškoj zajednici manastira Središte nadomak Vršca, grada u Južnom Banatu udaljenom 70-ak kilometara od Pančeva, gde mu je sada dom.

„Manastir je u šumi, izvučen i miran, baš onakav kako ih ljudi zamišljaju", kaže.

Kada je 2019. dobio premeštaj u Vojlovicu, sačekao ga je potpuni kontrast - monaška zajednica je on, a šumu i potok zamenili su dimnjaci, zgrade, smrad i buka.

„Da mi je neko ranije rekao da ću da živim ovde, verovatno bih mu odgovorio da mi ne pada na pamet, ali vremenom shvatiš da nije baš tako i da ti Gospod daje blagodeti gde god da se nalaziš.

„Baš to pokazuje Vojlovica", smatra Teodor.

Pokazuje mi svetinje koje se čuvaju u manastiru, od moštiju prepodobnog Grigorija Sinaita, do ikone Bogorodice i arhangela Mihaila, kao i velikog, pozlaćenog ikonostasa iz 18. veka.

Kada je pre šest godina ušao u crkvu, imao je „presudan i blagodetan utisak", koji je učvrstio njegovu odluku da baš tu bude monah i iguman.

„Kao da mi je Bog rekao: 'Tu sam, radi ti monaščiću to što je do tebe, budi tu i idi na molitvu i sve će biti u redu'", priča sa blagim osmehom.

Sličan osećaj imala je i Jelena Popović, radnica rafinerije, koja je te 2019. dobila kancelariju u zgradi manastirskog konaka izgrađenoj početkom 20. veka.

Ova Beograđanka do zaposlenja u NIS-u nije ni znala za manastir.

Otkad je počela da radi u novoj kancelariji, u manastirsku crkvu je išla „gotovo svaki dan", sve do 2025.

Tada su zaposleni u NIS-u premešteni iz zdanja konaka.

„Koristila sam vreme za pauzu da siđem u crkvu ili da pomognem ocu Teodoru, čitala sam molitve, često sam sedela s njim pod brezom ispred crkve", seća se Jelena u razgovoru za BBC na srpskom.

Spoj rafinerije u kojoj radi i manastira koji je zavolela tokom gotovo šest godina rada u konaku naziva „nadrealnim okruženjem".

„Jedan svet je rafinerija, a drugi je manastir. Do ograde jedan svet, iza ograde drugi.

„Sediš tu kao radnik rafinerije, koja iza huči i buči, a sa ove strane ograde, gde smo i mi bili, mir, makar u duhovnom smislu", opisuje Popović.

Njen kolega Ivan Radunović sa manastirom se susreo ranije.

Kršten je u njemu 1992, kada je služio kao parohijska crkva, a u konaku je radio u dva perioda - od 2004. do 2006, a potom od 2011. do konačnog iseljenja.

Dimitrije, prvi monah i iguman manastira još od 1960-ih, došao je 2007. godine i tada je „duh manastira oživeo", priča mi Ivan.

Ponekad bi „u kompletnom radnom odelu, sa šlemom i maskom u rukama" ulazio u manastir, ali igumanu Dimitriju nije smetala njegova uniforma i radnike je „uvek prihvatao", dodaje.

Radnici i iguman, nastavlja, imali su osećaj „zajednice", pa su zaposleni u NIS-u često pomagali oko uređenja i održavanja manastira.

„Neobično je kad ujutru dolaziš na posao, ideš u manastir, osećaš blagostanje i uz miris tamjana zaboraviš na obaveze koje te čekaju", seća se Radunović.

Pogledajte neverovatne snimke potopljene Valjevske Gračanice:

Odvajanje svetova

Iako manastir ima istoriju dugu više od šest vekova, posle više od 50 godina suživota sa rafinerijom, ona je postala glavna asocijacija na njega.

„Ima jedna zanimljiva anegdota: neki ljudi su došli u posetu i pitali me: 'Oče, zašto ste ovde napravili manastir?'

„Odgovorio sam im: 'Ne znam, despot Stefan Lazarević verovatno nije znao u 14. veku da će neki ljudi šest stoleća kasnije napraviti rafineriju'", kaže sa osmehom jeromonah Teodor.

Vojlovica je jedan od najstarijih manastira Srpske pravoslavne crkve severno od Save i Dunava, a tokom 15. i 16. veka u njemu je živelo više desetina monaha, piše na sajtu manastira.

Kako se nalazi nekoliko kilometara od Dunava, bio je na rubu Habzburške monarhije, koja je često ratovala sa Osmanskim carstvom, pa su Turci dva puta rušili i palili manastir, prilikom čega su i monasi stradali, dodaje se.

Tokom Drugog svetskog rata u Vojlovici su bili zatvoreni crkveni velikodostojnici, poput tadašnjeg patrijarha Gavrila Dožića, vladike Nikolaja Velimirovića i njegovog nećaka Jovana Velimirovića.

Soba u konaku u kojoj je Nikolaj Velimirović proveo dve godine tokom rata, gotovo 80 godina kasnije postaće kancelarija Jelene Popović.

„Kada su mi to rekli, baš sam se iznenadila.

„Bilo mi je neprimereno da sedim u toj prostoriji sa visokim, ogromnim plafonima.

„Čak sam dva puta htela da izađem iz nje, ali me je otac Teodor uverio da treba tu da sedim i onda smo 2024. uneli ikone, kasnije i pevnicu, a oni bi popodne ili rano ujutru, dok ja nisam tu, u toj prostoriji čitali molitve", seća se Jelena.

I izgradnja rafinerije značila je privremeni kraj za manastir, koji je od 1964. do 1987. godine bio „neaktivan", piše na sajtu Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Pančevu.

Obnova manastira trajala je do 1991. godine, a šest godina kasnije proglašen je nepokretnim kulturnim dobrom od izuzetnog značaja i pod zaštitom je Zavoda.

Prošle su još tri decenije do njegovog, makar formalnog, odvajanja od NIS-a, iako manastirsku portu i dalje sa svih strana okružuju dimnjaci i cevi.

Simbolično, kapija koja je spajala manastirsko dvorište i plavu zgradu najbližeg rafinerijskog postrojenja, kroz koju su radnici nekada nesmetano prolazili, danas je zatvorena.

Prenos vlasništva nad zemljištem i objektima manastira tokom maja zaveden je u pančevačkom Katastru nepokretnosti, utvrdio je BBC.

Monah Teodor to naziva „dostojanstvenim činom" ruskih vlasnika, koji su u jeku neizvesnosti oko prodaje NIS-a i pod američkim sankcijama, sprečili da ta neizvesnost zakuca i na manastirska vrata.

„Oni su sada nama ovo poklonili, a nisu vratili, jer nisu ni morali da vraćaju, pošto je eksproprijacijom nekada ta zemlja pripala rafineriji", kaže mi dok sedimo u dvorištu manastira.

Razgovor nam prekida paun koji, uz još nekoliko domaćih životinja, živi sa njim.

„Živim u sobici i više mi kao monahu i ne treba, ali će sutra biti potrebno onima koji ovde budu posle mene, kada se ostvari monaška zajednica.

„Ovo može da znači, ako sutra bude imao ko da ovde živi po Bogu, a ako toga nema, možemo imati celu ovu rafineriju, i to ništa neće značiti", priča monah u iznošenoj, crnoj odori.

Zastaje kako bi me ponudio krupnim, jarko crvenim jagodama.

„Uzmi, to su ti naše, rafinerijske", kaže mi sa osmehom, pa pokazuje prstom ka maloj bašti koju održava u dvorištu manastira i polako skida peteljku sa jedne od njih.

Pitam ga hoće li prenos vlasništva nad zemljištem manastira pomoći da uskoro oformi monašku zajednicu.

Kaže da se nada, opisujući život u manastiru pored rafinerije kao „sliku koja govori kako opstati kao hrišćanin u 21. veku".

„Ovo je parče neba na zemlji, a, na kraju krajeva, sve će jednom proći", zaključuje, pokazujući mi na visoke, crveno-bele rafinerijske dimnjake.

Pogledajte i ovaj video: Drevni miris tamjana

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk