Губитак памћења после порођаја: 'Моју бебу нисам могла да препознам'

„Споља гледано, имала сам трудноћу из уџбеника.

„Била сам веома млада, у одличној физичкој форми, али сам од самог почетка имала необичан осећај да нешто није у реду.

„То ме је стално мучило".

Тај осећај да нешто није како треба пратио је књижевницу Самину Али током читавог живота.

Рођена је у побожној муслиманској породици, а детињство је провела између Индије и Сједињених Америчких Држава (САД).

Њени родитељи су веровали да је рођена на несрећан дан и чинили су све да је заштите и чак су јој стављали сребрне амајлије страхујући да ће је у животу пратити лоша срећа и да ће много патити.

Међутим, током њене прве трудноће 1999. године, лекари нису имали разлога за забринутост.

Током прегледа сићушног фетуса ултразвуком, оно што су видели и чули било је нормално.

„Ништа друго се није чуло осим снажног откуцаја срца, попут галопа коња", каже Самина за емисију Outlook ББЦ Светског сервиса.

„Звук откуцаја срца испунио је читаву просторију, а ја сам помислила да сам луда.

„Али у седмом месецу трудноће почели су симптоми - била сам толико отечена да сам осећала како ми се прсти трљају један о други док куцам, повраћала сам и имала сметње са видом".

Ипак, лекари су јој и даље говорили да је „млада, здрава и да је све сасвим у реду".

Компликације у трудноћи

Како у то време није било могуће брзо и детаљно претраживати интернет, Самина и њен супруг Скот, такође писац, урадили су оно што су најбоље знали.

„Почели смо да читамо књигу 'Шта да очекујете када очекујете бебу' (What to Expect When You're Expecting),", каже Самина.

„При крају књиге била је страница посвећена прееклампсији, на којој су били наведени неки од симптома које сам имала".

Прееклампсија је компликација која се јавља у трудноћи услед проблема са постељицом.

Лекари још не разумеју у потпуности због чега се јавља ово стање, али оно може да буде веома озбиљно и да захвати више органа, чак и мозак.

Посебно су јој подложне жене афричког или јужноазијског порекла, а међу симптомима су висок крвни притисак, јаке главобоље, присуство протеина у мокраћи и замагљен вид.

То је додатно забринуло Самину и Скота и поново су отишли код лекара.

„До термина порођаја остало је још недељу дана, па сам повела и супруга, јер је он белац и мушкарац.

„Мислила сам да ће можда тада лекари заиста послушати оно што им говорим", каже Самина.

Али њен гинеколог јој је рекао да је све у реду, да оде кући и опусти се.

Права ноћна мора је почела током порођаја.

„Трпела сам ужасне болове, не порођајне, већ у грудима и глави.

„Имала сам осећај као да ће ми глава пући и осећала како ми тело једноставно отказује.

„Лекар који ме је порађао био је иза медицинских сестара да не би морао да одговара на моја питања.

„Крвни притисак ми је вртоглаво растао. Повремено сам губила свест, па је медицинска сестра морала да ме буди при свакој контракцији да бих могла да се напнем.

„Била сам збуњена, а мој мозак је већ доживљавао мождане ударе.

„Испоставило се да је бол у грудима био срчани удар".

Од тог тренутка, Самина се готово ничега не сећа, осим бола и повремених, кратких слика њеног новорођенчета.

„Сећам се да се мој син родио и да су га медицинске сестре однеле да га окупају, али и да сам лежала у кревету и једним затвореним оком покушавала да га разазнам", каже она.

„Двадесет минута после порођаја добила сам велики епилептични напад (познат и као тонично-клонични напад или гранд мал).

„Осећала сам као да ми се кроз тело шири природна анестезија.

„Бол је нестао и то је последње чега се сећам".

Самина и њен син Ишмаел пребачени су на одељења интензивне неге.

Он, неухрањен, смештен је на неонатолошко одељење, а она на неуролошко одељење, у коми и са тешким оштећењем мозга, где су је апарати одржавали у животу.

После пет дана, „девојка чудо", како ју је назвао њен неуролог, се пробудила.

Иако је Самина могла да препозна родитеље и браћу захваљујући успоменама из ранијег периода живота и да разговара на њеном матерњем језику урдуу, тешко је говорила енглески, није препознала супруга, нити се сећала да се породила.

„Мој неуролог је сматрао да би сусрет са сином могао да ми помогне да почнем да враћам сећања", каже Самина у емисији.

„Зато су га донели у инкубатору, а по реакцијама моје породице схватила сам да је то веома важан тренутак.

„Пошто делови мог мозга задужени за сложеније функције који нам омогућавају да замишљамо и разумемо оно што се дешава око нас, нису радили како треба, знала сам само да се догађа нешто необично, али нисам разумела шта".

Тај тренутак, који је требало да буде као са фотографије, мајка која први пут у наручју држи њено новорођенче, није могао горе да прође.

„Када су ми медицинске сестре положиле сина на груди, ставиле су га преко бројних жица и цевчица које су биле прикључене на мене.

„Због тога ми је његова тежина од око 2,7 килограма задавала несносан бол", каже Самина.

„Пошто нисам схватала да је то мој син, једино што сам знала било је да ме ужасно боли.

„Нисам могла да кажем медицинској сестри да га склони са мене, само сам испуштала неартикулиране гласове, и тако сам га испустила.

„Све се у трену претворило у потпуни ужас. Први сусрет је био катастрофалан".

Била је то огромна бол које Самина у том тренутку није ни била свесна.

А како се понашала према супругу Скоту?

„Била сам агресивна. Гурала сам га од себе", каже она.

„Сваки пут када би ми се приближио, била сам узнемирена".

На крају је Самини почео да се враћа енглески језик, али није могла да се сети много чега ни после отпуста из болнице.

„Мој мозак се распао на комадиће и задатак ми је био да покушам да поново саставим што више тих делића.

„Људи не схватају колико је то тешко - поново научити да устанеш и ходаш, говориш и разумеш свет око себе".

Самина каже да је у потпуности зависила од других, баш као и њен тек рођени син.

„Била сам као дете", каже Самина у емисији.

„То је било заиста застрашујуће. Дословно сам поново учила... све.

„Радила сам потпуно исте ствари као и мој син, а имала сам 30 година", прича она.

Због тога је почела да се надмеће са Ишмаелом за пажњу њене мајке.

„Била сам страшно бесна", каже Самина.

„Знала сам да морам да преживим и да она мора да ми помогне.

„Била сам скоро као животиња и полудела бих када ми није помагала", каже.

Њен неуролог се надао да ће повратак кући подстаћи сећања, али јој је дом деловао потпуно непознато.

„Све је било само бука, а свет је постао суморан", каже Самина.

„Рекли су ми да ће бити потребно више од годину дана да се мој мозак врати на нормалну величину, па сам имала јаке главобоље.

„Нисам имала готово нимало снаге, нити сам успевала да разумем оно што се догађа око мене.

„У мом мозгу завладала је потпуна тишина. Била сам заробљена у телу које нисам познавала", прича она.

А онда, шест недеља касније, њен мозак је коначно био спреман да разуме шта се догодило и шта је изгубила.

Фотографија са венчања, коју је до тада небројено пута гледала, а није успевала да препозна, одједном је добила смисао.

„Све ми се вратило у трену", каже Самина у емисији.

„Осетила сам огромно олакшање што коначно поново препознајем мој живот и дом.

„Али то је значило и да сам постала свесна свега што сам изгубила, па сам била љута на моје тело и мислила сам да ме је издало", додаје.

Повратак животу какав је водила пре ове трауме био је готово немогућ.

Пре свега, њен брак није опстао.

„Било је то као ново рођење, као реинкарнација", каже Самина.

„Скот је примећивао да га мој опоравак полако удаљава од мене".

Писала је и роман, а лекар ју је упозорио да ће бити немогуће да настави тамо где је стала.

Свако јутро, када би поново седала да ради, доживљавала је ново разочарање, јер текст који би затекла на екрану није имао никаквог смисла - мозак ју је обмањивао.

Али Самина није желела да одустане.

„Наставила сам да пишем јер ми је то био начин да преживим", каже она.

„Схватила сам да храброст значи да када нас живот обори на земљу, управо тада, док лежимо на поду, доносимо одлуку да поново устанемо", додаје.

Пет година касније, Самина је објавила њен награђивани роман Madras on Rainy Days.

Та књига је била важна прекретница за њен опоравак и разумевање свега што јој се догодило.

Још једна важна прекретница било је разумевање односа са Ишмаелом.

„Када су ми се вратила сећања, почела сам да осећам изузетно снажну повезаност са њим, јер сам док је гугутао и покушавао да проговори, могла да разумем колико је то тешко", каже она.

„А када је устајао, па падао, и то сам разумела.

„Од огорчености дошла сам до тога да осећам дубоку повезаност са њим.

„И остали смо блиски до данас".

Скоро 30 година касније, и са ћерком која је 10 година млађа од Ишмаела, може се рећи да је Самина заиста успела да устане и чврсто стоји на ногама.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk