Како ће људи изгледати у будућности

Да ли људи и даље еволуирају? Да ли би будуће верзије нас могле бити ситније грађе или виши, да имају другачије црте лица или чак буду генетски модификовани према детаљним захтевима?

Како се цивилизација развијала, многи од притисака природне селекције који су некада обликовали нашу врсту - болести, суша и сурови временски услови - смањени су модерним лековима, санитацијом и поузданим приступом храни.

Али доктор Џејсон Хоџсон, антрополог и еволутивни генетичар са Универзитета Англија Раскин у Великој Британији, каже да се еволуција „недвосмислено“ наставља и данас.

То можемо да тврдимо зато што одређени гени постају чешћи у неким заједницама.

Али то се дешава кроз многе генерације, тако да „нико неће доживети да види еволутивне промене за живота“.

Људска варијација

Брајана Побинер, палеоантрополошкиња у Националном природњачком музеју Смитсонијан у САД, каже да је исхрана одиграла крупну улогу у нашој скорашњој еволуцији.

„Око трећине људи на планети данас може да свари млеко као одрасле особе“, каже она, док пре 5.000 до 10.000 година то скоро нико није могао.

„То је изузетно брза еволутивна промена.“

До тога је дошло кад су људи почели да одгајају животиње које дају млеко и, током периода глади, они који су могли да сваре млеко - пуно масти и протеина - били су склонији да преживе и проследе даље те гене, који су се „раширили веома брзо“, објашњава Побинер.

Други фактори животне средине утицали су на људску еволуцију још и даље у прошлости.

Кад је наша врста хиљадама година мигрирала у различите делове света из Африке, наилазила је на разноврсне друге климе и развила нове физичке адаптације.

На пример, светлија кожа се развила тамо где је било мање УВ зрачења, да би помогла у синтетисању витамина Д.

Локалне варијације су се развиле „од тога што су се људи удаљавали једни од других“, објашњава Хоџсон.

„Сада смо се сви спојили назад на различите начине - кроз миграције, кроз глобализацију, и тако даље.“

Ова глобализација значи да је могуће да ћемо доживети опадање биолошких варијација.

Али ствари нису нужно толико просте.

Хоџсон је истражио нешто звано неслучајно укрштање, што описује као „кад организми преференцијално бирају парове сличније себи самима“.

Хоџсон каже да неслучајно укрштање може да „појача“ било коју природну селекцију која се већ дешава, помогавши да неке особине у популацији постану израженије.

Истраживачи су приметили да „што сте виши, већа је вероватноћа да ће и ваша супружница то бити“, на пример.

„Висина и тежина, црте лица и разне друге ствари показали су се неслучајним код неких, али не и код неких других“, каже он, што „на крају утиче на учесталост гена“.

Нешто од овога зависи од друштвених и културолошких разлога - људи се венчавају у оквиру властите етничке групе, на пример.

И ови фактори могу да се мењају у неким популацијама.

„Постоји гомила и гомила ствари које све време утичу на људску еволуцију“, каже Хоџсон.

Погледајте: Зашто се разликују мириси људи

'У људским рукама'

Али неки избори које правимо не утичу на еволуцију.

На пример, „ако одете у теретану и вежбате и набијете велике мишиће, то не значи нужно да ћете проследити даље гене за велике мишиће вашим потомцима“, каже Побинер.

Од ортодонције до козметичких захвата, многе особине могу сада да се промене за један животни век - обликоване друштвеним преференцијама уместо природном селекцијом.

Глобално гледано, 2024. године је изведено близу 38 милиона хируршких и нехируршких естетских захвата, према Међународном друштву естетских захвата пластичне хирургије (ИСАПС).

То је раст од 40 одсто у односу на 2020. годину.

Ова нарастајућа способност да променимо наш изглед значи да „не морате нужно да изгледате онако као што ваши гени кажу да треба да изгледате“, каже Томас Мејлунд, бивши доцент биоинформатике на Универзитету Архус у Данској.

А у будућности можда на нашем изгледу нећемо моћи да радимо само површинска дотеривања.

Научници користе технику звану Цриспр да преуређују људске гене.

То практично функционише као навођени пар молекуларних маказа: један део проналази циљани ДНК а други га преуређује.

Технологија напредује и почела је да се користи за лечење ограниченог броја генетских стања, као што су неки поремећаји крви.

Ако буде довољно напредовала и постала широко доступна, једног дана би могло бити могуће, у теорији, променити још више људских особина на генетском нивоу - не постепено током много генерација, већ намерно, у једном кораку.

И ако урадимо то у ћелијама заметне линије - онима које постану сперматозоид или јајна ћелија - било каква преуређивања би чак могле да наследе будуће генерације.

Али далеко смо од могућности да радимо то безбедно са загарантованим резултатима, а техника поставља етичка питања о „дизајнерским бебама“ и стигматизацији, између других брига.

„Постоји универзални консензус данас да то није нешто што смемо да радимо на људима, било би то потпуно неетички“, каже Хоџсон.

Али он спекулише да би то могло да се промени у будућности.

„За 5.000 година... вероватно ће се то променити, претпостављам - доћи ће време кад ћете од од неетичког рада на преуређивању генома доћи до тачке где ће постати неетички то не радити, зато што ћемо моћи да елиминишемо ствари као што су наследне болести“, каже он.

Ако технологија буде постала нашироко доступна, могла би чак да пружи родитељима опцију да бирају како ће њихова деца изгледати преуређивањем гена како би одабрали жељене особине.

„Мислим да ће будућност људске еволуције, у најширем смислу, заиста да се промени тако да постане нешто што је у људским рукама, али ми нисмо још ни близу те тачке“, каже он.

Уз толико тога што нам остаје да разумемо у вези са технологијом, „надам се да нећу доживети ништа од тога за мог животног века“, додаје он.

Нова врста?

Мејлунд каже да је немогуће предвидети како ће људи изгледати у будућности без знања о томе како ће се наше окружење променити.

Ако говоримо о заиста далекој будућности, можда бисмо могли постати чак и потпуно нова врста.

Пре милион година, планетом је харала људска врста као што је Хомоеректус.

Наша врста, Хомосапијенс, није се појавила све до пре око 300.000 година.

„Сачекајте милион година и наши потомци ће бити једнако различити од нас као што се Хомоеректус разликује од нас“, каже Мејлунд.

Чак и тада, упозорава он, разлика између врста могла бити бити мање очигледна него што мислимо.

„Нисам сигуран да бисмо препознали да је неко драстично различит од нас да је он Хомо еректус“, каже он.

Чак је могуће да би наша врста могла да се раздвоји на две, на пример, ако би неки од нас населили ново окружење као што је свемир.

„Ако живите на Месецу, тамо је ниска гравитација. И на Марсу је ниска гравитација.

„Морате томе да се прилагодите“, каже Мејлунд.

Да бисте заиста видели развој нове врсте, ове популације би морале да буду потпуно изоловане од оних на Земљи током бројних генерација.

Али шта ако уопште не будемо препустили еволуцији шанси?

Уз потенцијал да променимо наше гене уз помоћ технологије, Мејунд мисли да је „право питање: 'Шта ћемо одабрати?' а не: 'Шта ће нам биологија урадити?'“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk