Мој студентски интервју са Вујошевићем: 'Кошаркаш Партизана мора да се жртвује за другог'

„Ау, бре, никад краја...

„Не памтим кад сам стигао на време кући за ручак, жена ме скоро и не види... По читав дан сам овде", рекао ми је видно уморни Душко Вујошевић једног поподнева у пролеће 2009. на стадиону Партизана у Београду, у малој просторији кошаркашке секције овог клуба препуној трофеја.

Иако исцрпљен, тада 50-годишњи Вујошевић, који ће неколико месеци касније бити проглашен најбољим тренером Евролиге за сезону 2008/09, стрпљиво је, више од пола сата, онако благо заваљен у велику црну столицу, одговарао на моја питања - двадесетогодишњег студента друге године Одсека за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду.

До најбољег европског тренера тог доба, који је преминуо у 66. години, дошао сам неочекивано лако - обичним мејлом.

На званичну адресу клуба, са приватног имејл налога послао сам кратко писмо у којем сам објаснио ко сам, чиме се бавим, и да ми је жеља да за наш факултетски часопис Код, који излази једном годишње у оквиру испита, урадим интервју са Вујошевићем.

Мој први интервју у животу.

Шта могу да изгубим, размишљао сам тада, иако су неки били убеђени да нећу добити никакав одговор.

Тих недеља, угледни новинари из читаве Европе стизали су у Београд да извештавају о феномену Партизана, који је упркос веома младом тиму сачињеном од домаћих играча и свега једног или двојице странаца стигао на корак од Фајнал фора Евролиге.

Дан или два касније, међутим, стигао ми је мејл тадашњег портпарола клуба да је тренер расположен за разговор.

Уф, каква радост... Још се сећам еуфорије која ме тада преплавила.

Спонтана бујица емоција, иако другачијих, налик је овој коју осећам због Вујошевићеве смрти.

У сачуваним белешкама, по којима пребирам први пут после пуних 17 година, наилазим на хрпу руком нашкрабаних питања...

О Партизану, кошарци, спорту, али и сликарству, књижевности, позоришту, друштву, политици, медијима.

Свим областима и темама којима се, свестран какав је био, он бавио до последњег дана, не штедећи друге, а још мање себе.

„Сматрам да онај ко напорно ради није спреман ни да губи лако, нити је спреман лако да сруши то што је с муком градио.

„Кошаркаши Партизана су људи који морају да имају толеранцију, стрпљење, морају да буду спремни да се жртвују за екипу и да исправе туђу грешку", испричао је.

„Мора да се мисли на другога и да му помогну јер увек долазе тренуци кризе појединца или екипе.

„Коначни успех тима управо зависи од снаге да се та стања кризе заједнички превазиђу", рекао ми је Вујошевић.

Јато птица селица

Објаснио ми је да често играчима указује на примере из породице, али и природе како би их научио важну лекцију о заједништву.

„Ево, узмите за пример јато птица селица. Птица која прва лети има највећи отпор ваздуха и највише се умара.

„Зато се оне мењају, те оне које су биле напред иду позади и обрнуто.

„Ако случајно дође до неке повреде или болести, повређену птицу прате бар још две...

„Трудим се да то да пренесем играчима".

Неправду због чињенице да мора да се бори против много моћнијих и богатијих клубова, а често и неуједначеног судијског критеријума као последице, сликовито ми је и помало злослутно упоредио са дијагностиковањем болести.

„То вам је као кад одете код лекара, а он вам каже, 'од сада морате да научите да живите са тим'.

„Е, ко је са овог простора, једноставно мора да научи да живи с тим.

„Материјални интереси су толико велики да они који дају паре желе да се обезбеде и да им инвестиција не пропадне, а ови који воде такмичења гледају да им зарада буде максимално увећана".

Борећи се са узбуђењем и тремом какву до тада нисам осетио у животу, у неком тренутку дошао је ред и на мене да задовољим његову радозналост и одговорим на Вујошевићева питања о факултету, студијама, будућој професији...

Било ми је очигледно и да негује прилично резервисан, неповерљив однос према новинарима и новинарству.

„Много ми смета што се та професија потпуно профанисала.

„Мало је извештача који имају свој став и у стању су да испоље грађанску храброст. Шта је грађанска храброст?", рекао је благо повишеним тоном, гледајући ме право у очи.

„Бити спреман да изгубиш посао ако треба", наставио је.

Медији су постали приватно власништво и онда новинари у највећем броју случајева пишу само оно што власнику одговара, пожалио се.

„Смета ми кад новинар нема обавезе према истини. Зна да нешто није тако, и прича управо супротно.

„Нажалост, у нашим медијима важи оно правило - важније од тога како се зовеш је то за кога навијаш", приметио је прослављени тренер.

Знајући да је играчима давао препоруке за позоришне представе и књиге, питао сам га коју би књигу мени препоручио као будућем новинару.

Избор је пао на збирку есеја Ханса Магнуса Енценсбергера Немачка, Немачка између осталог, у којој се оштро критикује стање у друштву Западне Немачке после Другог светског рата.

У њој аутор, између осталог, указује на погубан менталитет у ком постоји склоност као гвозденом ауторитету, и на опасност да се зарад економског напретка и бољитка занемарују општи морал и култура.

Пожалио ми се тада да је Београд „град затворених музеја".

Као пасионирани љубитељ сликарства и колекционар био је срећан што постоји неколико галерија које не дозвољавају да та грана културног живота замре.

„Колекционари су драгоцени људи и то је мукотрпна делатност која захтева одрицање.

„Уместо да иде на скупа места, на летовања, да живи у бољем стану или кући, да се наједе или напија, човек одлучује да се са породицом жртвује.

„Али то је добра ствар и за оног ко се бави тиме, али и за друштво.

„Колекционарство је патриотска ствар".

Осврћући се на позориште, пожалио се да „кошаркашка публика недовољно посећује представе и обрнуто".

Теме су се низале, а на Вујошевићевом лицу готово да више није било трага оног ранијег умора.

Пре него што ћу искључити диктафон и стиснути му руку у знак поздрава, већ сам пребирао по глави шта бих од толико занимљивих опсервација могао да ставим као наслов.

Текст је требало да изађе за месец, два у листу који се штампа у тиражу од једва неколико стотина примерака, ако и толико.

Домет му је био Факултет и кампус Универзитета у Новом Саду.

Али читаност је ту, бар за мене, била најмање важна.

Нисам ипак могао да одем назад за Нови Сад, а да га не питам оно што ме највише интригирало - шта га мотивише да сваке године изнова и изнова креће од нуле и ствара нови тим који потом успева да постигне врхунске резултате?

Чувши питање, скренуо је поглед у страну, замислио се и одћутао добрих десетак секунди, прстима прелазећи по набораном врату, пре него што је констатовао да је то што ради „сизифовски посао".

Био сам већ спреман да устанем и кренем, кад је набацио благи осмех и, персирајући ми све време, додао:

„Знате... Тај Сизиф је, изнад свега, имао јаку вољу".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk