'Gospodin Jedan klub': BBC je rangirao najveće u istoriji fudbala

Svake godine na 'San Mamesu', kultnom domu Fudbalskog kluba Atletik Bilbao, lokalni navijači odaju priznanje i proslavljaju igrače koji nisu iz njihovog kluba, već oni koji dele jedinstvenu vrednost sa baskijskim klubom - odanost.

Atletik Bilbao, poznat po tome što u njemu igraju samo fudbaleri rođeni ili su odrasli u Baskiji, uveo je nagradu „Jedan klub“ 2015. godine, odajući počast onima koji su celu profesionalnu karijeru igrali za samo jedan klub.

„Želeli smo da ustanovimo nagradu koja bi odala priznanje mnogim dečacima čiji je san da igraju za jedan klub“, objašnjava Dan Pari iz odeljenja za komunikacije kluba iz španske La Lige.

„Ujedno, želeli smo da pokažemo da uprkos ogromnom novcu u savremenom fudbalu postoje vrhunski igrači širom sveta koji su u karijeri igrali samo za jedan klub.

„To je individualna nagrada, ali je i priznanje koja slavi zajednicu fudbalskog tima, navijača i igrača.“

Provesti celu karijeru u jednom klubu je čudan fenomen - za više od 20 godina igranja verovatno ćete 'nadživeti' nekoliko trenera, upoznati se sa gomilom drugih igrača, od kojih neki nisu iz vaše zemlje, pa ni kontinenta.

Nije samo odluka igrača da ostane - klub mora da ga želi.

I morate da stvorite jaku vezu sa navijačima - od Tonija Hiberta do Ledlija Kinga, pa i Pola Meksteja, prikladno nazvanog 'Seltikov stub', mnogi postaju kultni heroji ili legende kluba.

Atletik Bilbao bi mogao da napravi čitav tim od igrača - sadašnjih ili bivših - koji su celu karijeru nosili njegov dres, ali ova nagrada se dodeljujen samo penzionisanim igračima iz drugih klubova.

„Tražimo igrače za koje smatramo da otelotvoruju vrednosti njihovog kluba ili navijačke baze“, dodaje Pari.

„Nije nužno da je taj igrač bio neka velika superzvezda ili najtalentovaniji koji je potekao u tom klubu, već da ga generalno navijači vole i obožavaju.

„Navijači su tog igrača doživeli kao odraz sebe na terenu, a često su i igrači sebe videli kao odraz navijačke baze.“

Imajući ove vrednosti na umu, BBC Sport je rangirao 10 najboljih fudbalera koji su igrali samo za jedan klub u karijeri.

Od italijanskog Milana do Mančester junajteda, neki klubovi bi mogli da budu prilično zastupljeni na našoj listi, pa smo se odlučili za jednog predstavnika po klubu.

Međutim, da bismo započeli, činilo nam se ispravnim da uključimo i zvezdu Atletik Bilbaa - jedinog aktivnog igrača na listi koji odražava vrednosti kluba i ima vlastitu izuzetnu priču.

Pogledajte video o legendarnom fudbalskom virtuozu Dragoslavu Šekularcu 'Šekiju'

10. Inaki Vilijams

Inaki Vilijams ne bi postao legenda u Bilbau da nije bilo žrtve koju su podneli njegovi roditelji.

Dok je njegova majka Marija bila trudna, napustili su Ganu u potrazi za boljom budućnošću.

Prešli su deo ogromne pustinje Sahare bosi da bi se nastanili u severnoj Španiji.

„Mnogo smo se mučili i patili“, rekao mi je Vilijams pre nego što je pomogao Atletiku da osvoji prvi Kup kralja posle 40 godina.

„Hvala Bogu, sada smo svi ovde zajedno, živimo zaista dobar život.“

Odrastajući kao navijač Atletika, Vilijams je bio prvi crni igrač koji je postigao gol za klub i pomogao je i njegovom bratu Niku da se probije.

„Inaki Vilijams uvek kaže: 'Moj san je da mogu da kažem da sam celu karijeru proveo igrajući za klub koji sam voleo od detinjstva'“, dodaje Pari.

Sa 31 godinom i više od 500 nastupa za Atletik, među kojima je i rekord španske lige od 251 zaredom, izgleda da će napadač i ostvariti taj san.

9. Legendarni golman Lav Jašin

U starijim generacijama, mnogo je onih koji zaslužuju da budu pomenuti.

Među njima su Džek Čarlton iz Lidsa i Nat Lofthaus iz Boltona.

Ali uz komercijalizaciju i globalizaciju modernog fudbala koje čine da čuda da neki igrač celu karijeru ostane u jednom klubu budu sve ređa, nismo odlutali predaleko u prošlost.

Osim, recimo, Lava Jašina - golmana dobitnika Zlatne lopte koji je celu karijeru između 1950. i 1970. proveo u Dinamu iz Moskve.

Igrao je čak i hokej na ledu za moskovski Dinamo.

Jašin, na devetom mestu, jedini je golman na ovoj listi.

Mada, pominjanje zaslužuju i 39-godišnji Igor Akinfejev, koji igra neverovatnu 23. sezonu sa CSKA iz Moskve, i Brazilac Rožer Seni, koji je igrao više od 1.000 puta za Sao Paolo i postigao zapaženih 129 golova.

8. Đuzepe Bergomi

Đuzepe Bergomi je kao 16-godišnjak debitovao 1980. za seniorski tim Intera iz Milana.

Tako je postao najmlađi debitant u istoriji kluba.

I nikada ga nije napuštao.

Samo Havijer Zaneti ima više nastupa od svestranog italijanskog defanzivca, koji je zabeležio 519 utakmica za crno-plave iz Milana.

7. Metju Letisije

Metju Letisije je mučio golmane raznih protivnika - samo je, recimo, Mark Krosli uspeo da odbrani penal napadaču Sautemptona u 48 udaraca.

Letisije je lako mogao da pređe na, uslovno rečeno, mnogo važnije i veće terene i da obuče dres Mančester junajteda ili londonskih Čelsija ili Totenhema.

Da jeste, ne bi dospeo na ovu listu i ne bi 'svece', kako glasi nadimak tima Sautemptona, toliko dugo držao u elitnom rangu takmičenja.

6. Džejmi Karager

U istoriji fudbala, pogotovo u novije vreme, bilo je fudbalera koji su bili na ivici da karijeru završe samo u jednom klubu, ali su u smiraj aktivnog igranja otišli u neki drugi klub.

Recimo, Tomas Miler (iz minhenskog Bajerna u Vankuver), Stiven Džerard (iz Liverpula u Los Anđeles) ili Džon Teri (iz Čelsija u Notingem Forest, pa Aston Vila).

Na šestom mestu ove liste je neko ko je ceo život nosio samo jedan dres - crvene boje.

Kada su Džejmija Karagera pozvali na 'San Mames' u Baskiji da primi nagradu „Čovek jednog kluba“, rekao je: „Posle osvajanja Lige šampiona (titule evropskog šampiona), ovo priznanje mi je najveće dostignuće u karijeri.“

Uprkos svim timskim trofejima, igrači vrednuju ovu nagradu kao ogromnu čast.

„Misle da je njihov status igrača jednog kluba nešto što je bilo potcenjeno tokom njihovih karijera“, kaže Pari.

„Jedna stvar koja me takođe impresionira je koliko su skromni, što je možda prilično značajno s obzirom na vrednosti koju ova nagrada odražava.“

5. Karles Pujol

Dok je Karager je igrao pod šestoricom trenera tokom njegove 16-godišnje karijere na Enfildu, dotle je Karles Pujol igrao pod vođstvom osmorice u Barseloni.

Zanimljivo je da je svojevremeno Barselona prihvatila ponudu da ga proda i pre nego što je debitovao za prvi tim.

Pujol je odbio da ode, a zatim je osvojio sve.

„Retko je i teško provesti karijeru u samo jednom klubu bilo gde, ne samo u vrhunskom klubu“, objašnjava Pari.

„Klubovi stalno teže poboljšanju, a transfer strategije su veliki deo toga", dodaje.

4. Toni Adams

Toni Adams je bio je važan deo tranzicije sa Džordž Grejamove discipline na progresivni pristup Arsena Vengera, vodeći londonski Arsenal do ligaških titula u tri različite decenije.

Adams je, u međuvremenu, vodio bitku sa alkoholizmom.

Bio je četiri meseca u zatvoru tokom 1990. godine zbog vožnje u pijanom stanju, a potom je osnovao kliniku Sportska šansa (Sporting Chance) 2000. godine.

Stameni štoper je odigrao 672 utakmice u dresu 'tobdžija', a jedan od ključnih trenutaka njegove karijere bio je kada je, od svih ljudi na terenu, iskoristio pas Stiva Boulda da postigne gol protiv Evertona i stavi šlag na tortu Arsenala za titulu 1998. godine.

3. Rajan Gigs

Rajan Gigs je jedinstven na ovoj listi po tome što je 940 od njegovih ukupno 963 utakmica za Mančester junajted odigrao pod jednim renerom - ser Aleksom Fergusonom.

Velšanin je dao 168 golova, osvojio 13 titula Premijer lige i dve Lige šampiona u karijeri koja je trajala 24 sezone i tokom koje se 'šetao' od krila do centralnog veznog reda, a na kraju i do kratkog mandata kao privremeni trener.

Međutim, niko ne može da se približi prvoj dvojici na listi.

2. Paolo Maldini

Nijedno prezime nije više sinonim za Milan nego Maldini.

I ne samo ime i prezime čoveka koji je drugi na ovoj listi, ovde je reč o dinastiji.

Ćezare Maldini je odigrao više od 400 utakmica za Milan, a potom je bio i trener 'crveno-crnih'.

Njegov unuk Danijel je prošao kroz milansku fudbalsku školu pre nego što je nastavio dalje.

Ali Paolo Maldini?

Punokrvni milanski pastuv.

Debitovao je 16 godina pošto je rođen u Milanu, a igrao je u crno-crvenom dresu sve do njegovog 41. rođendana.

Osvajao je titule prvaka Italije i prvaka Evrope u tri različite decenije i upisao je više od 900 nastupa.

Priča o legendi 'San Sira' nikada neće biti zaboravljena.

Ipak, jedno je biti među najboljim svetskim defanzivcima u jednom od najvećih evropskih klubova tokom zlatnog doba italijanskog fudbala.

To je prirodna kombinacija.

A sasvim drugo je odupreti se mamcu zagarantovanog uspeha i bogatstva i umesto toga odživeti i ispuniti dečački san i dostići neverovatnu slavu.

1. Frančesko Toti

Sedmo je koleno generacije rođene u Rimu.

Frančesko Toti je od najranijih dana (neki bi rekli od kolevke) sanjao da nosi istu bordo-crvenu i zlatnu boju kao heroji na posterima nalepljenih po zidu njegove dečačke sobe.

Odbijajući udvaranja italijanskih giganta dok je još bio učenik Romine akademije, odbijajući neumoljivog Florentina Pereza, ogromnu platu i dres Real Madrida sa brojem 10 nakon što je postao jedan od najvećih na svetu - vatreni navijač Rome postao je najbolji strelac kluba i rekorder po broju nastupa.

Totijeva karijera u Romi je ljubavna priča koja je dostigla vrhunac sa tek trećom titlulom prvaka Italije u istoriji kluba, i prvoj u 18 godina - 2001.

Stadion 'Olimpiko' je dočekao Totija kao šesnaestogodišnjeg debitanta 1993. i obožavao ga do, najblaže rečeno, emotivnog oproštaja u njegovoj 40. godini.

Pravi heroj jednog kluba, dostojan mesta broj jedan na ovoj listi.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu, Jutjubu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk